Topola

39

цесе y једну сувпше општу схему, која чак и кад би била тачна не бп престављала објашњење, већ само оппс тпх феномена, јер бп требало показати зашто и како актуална енергпја прелази y потенциалну. Према томе хемпјска хипотеза и по томе већ стоји над механистичком, што она покушава да објасни нервне функцпје. Хемијска хипотеза претпоставља наиме, да ce y нервпма врше непрестано два основна хемијска продеса; дисимилација, т. ј. распадање сложенијих хемијских једињења y простија, која су стабилшгја, прп чему ce развија топлота, и асимилација, т. ј. спајање простијих једињења y сложенија, при чему ce троши топлота. Асшшлација преовлађује y нерву онда, кад y њему влада мир ; на протрш чим je нерв активан одмах преовлађује дисимилација (у чулном органу драж би инаугурирала тај процес y чулним нервним ћелицама, a он би ce даље простпрао дуж нервног влакна). Међутим и ова je схема сувпше проста, јер је свака дисимилација праћена истовременом асимилацијом, пошто ce дисимилацијом ослобођавају простија једињења везаности, тако да имају одмах слободу ступати y нова комплициранија једињења, имајући за то довољно топлоте y оној топлоти која ce развија дисимилацијом. На тај начин остаје нам дакле детаљнији однос асимилације и дисимилације y нервним процесима неодређен и непознат. Несумњиво je међутим то, да су хемијски процеси y нерву врло комплицирани, да истовремено мора постојати и асилшлација и дисимилација, јер je нерв неуморан. На послетку треба још споменути да ce једно кратко време мислило да je нервна струја идентична с електричном. Међутим то je мишљење погрешно из ових разлога: 1. нервна струја прелази y секунди 20 до 30 метара (по неким експериментаторима 60 до 90 метара), a електрична 280.000 до 300.000 километара y секундп; 2. кад ce нерв пресече, па ce споје крајеви, онда je нерв y стању спровести електричну струју, али не више и нервну струју; 3.) омотачи нервног влакна (сржни и примитивни омотач) довољни су пзолатори