Topola

дали да се што више обогате, 1 а потом је 1766 годпотпуно укинута самосталност српске цркве, срушеа је и последњи бедем, којим се преко цркве штитиоправославни народ. И једно идруго изазвало је потреса у даљем животу српске цркве и ти потреси,према ономе што смо горе рекли о нераздвојној вези између ње и народа, пренесени су на народ._ Наступила је прво борба народног свештенства с наметнутим поглаварима, која се потом пренела у народ. То је народу умањило љубав и ранију велику оданост према цркви; то му је умањило отпорну снагу према мухамеданству и олакшало му је прелаз у нову веру.

Стање цркве припомогло је да тога буде, алп је, као и увек дотле, прави узрок био у неподносним. насиљима. Православни Србин, после догађаја у којнма се представио бунтовником против турске власти, био је стављен ван заштите. Над њим је насиље вршио сваки мухамеданац, али нарочито Арнаутин, који није био много бољи ни према Турчину. 2 Уз то су још дошле гладне године, које му нису дале могућности ни да се захрани, а камо ли да се зарадом откупи од намета и одбрани од насиља 3 А поврх свега тога баш на том првом појасу,, који се граничио с правом Арбанијом, и на коме се утврђују Арнаути, појачавајући се већ поарнаућеним Србима, настаје анархија у највећој мери. Паше у Пећи, у Ђаковици и у Призрену, ослањајући се на

1 Гласник Срп Уч. Др. XXXV, 79, 80; Е. Голубинскш, Краткlи очеркЂИсторЈиправосавнвгхт,церквеи (Москва 1871), 484, 485.

2 Споменик Срп. Краљ. Акад. X, 51 а.

Љуб. Стојановић, Ор. сИ, 11, 114 (бр. 2727),

63