Topola

чава слику појединога предмета, ко]_а ce y јасном' нацртунаходи пред нашим унутрашњим оком. Ми можемо заборавити име кога познаника, пошто по правилу мислимо на њега самог, a не на његово име. Али реч, као што je „ићи“, неће ce тако лако изгубити јер нема представе, која би y свим случајевима, y којнм ce примењује та реч, могла ступити на њезино место, пошто ми реч примењујемо на сва могућна жива бића, па штавише и на сасвим безличне ствари под најразличнијим условима. Психолошко толковање доводи дакле ове појаве y везу, која je углавном појмљива. A какву би слику требало да замислимо о структурн мозга, ако прнстанбЈмр уз гледиште физиолога, који локализују представе? Јасно-је, да неће бити довољно, ако одреди.мо различите области за слике речи, слике писма, представе покрета и појмове, него lïe.MO сваку ту област морати поделити и на округе, и узети један за узвике ; други за трећи за глаголе и четврти за речце. И према томе бн свако носио са собом y глави не само речник него и граматику, a притом би ce могла десити та чудновата прилика, да неколико листова тога живог граматвчког речника нестану не'само сами за себе него увек још и тада, када ce неки други изгубе, да ишчезну с овима заједно. Јасно je, да ce не може одржати претпоставка, која води тако апсурдним послецњма. И погрешка њезина није баш тако ни скривеча; то je она стара заблуда френолошкога локализовања y једном новом облику: с једном радњрм нашега духа поступа ce као с каквим чулним предметом, који je смештен негде y простору, и који ce с неком врстом персоналне самосталности одржава пре.ма себи равнилш. Френологија je с вештачким појмовима, којима ce ми служимо, да бисмо средилн унутрашње искуство, поступила као с реалним предметима; новија пак физиологија мозга објективииЈе радњу наше свести, њезине природне појаве, представе. Једно je исто тако немогућно као и друго. Ми имамо пуно основа претпоставитн, да догађаји y нашем мозгу прате наше осећаје и представе.

26