Topola

27

Алн да свака пресстава станује y којој биложивманој ћелијици, то je исто тако невероватно, као што би бмла поставка, да наше око чува све слике, које y њему постају, за каснију употребу. Готово ce чини, као да je овој пометњи крив поименичени облик „представа“, којн ce првобитно појавио на земљишту психологијкном. Пошто je свака представа сматрана као снага, која, једном постала, не може никако више ишчезнути из душе, то се, чим су ова схватања пренесена y физиологију, постарало, да ce овој перманентној сназн нађе и стални носилац. У истини je пак свака представа као и вољни акат или изговорена реч једна пролазна радња. Свака оваква радња може оставити падејства за собом, a једно важно падејство представа je y истини y том, што остаје дчспозиција за њезино обнављање. Али из тога закључити, да и хаме представе остају перманентно, на то имамо исто толико права. као и на поставку, да је један известан вољни акат, који je извео неко трајко дејство, стога и сам ■непролазан. И како су према томе иаше гфедставе не духовни предмети но духовне радње, то ce мора мењати и схватање о пдоцесилш мозга,' који прате представе. Пре свега морамо ту одбацити. оно филозофско гледиште, које je обично основа физиолошком pacnpaвљању о овом предмету, гледиште, да je ту y питању само обична узрочна веза, y којој процес мозга ваља сматрати као узрок, a представу као његов учин (дејство). Ово ce гледиште не да извести im са становишта природних наука. Према качелу узрочности, које вреди свугде y физикалном истраживању, може ce о узрочној вези двеју појава само тада говорити, ако ce учин може извести из узрока по одређеним закоиима. Такво je извођење пак могућно y правоме смислу само код једнородних појава. Оно ce дакле y читавој области спољашњих природних појава или да извести или бар замислити, јер нас рашчлањаварве тих појава води увек дбгађајима покрета, y којих je учин своме узроку на тај начин еквивалентан, да ce под подесним условима одношај узрочности даје обрнути, ,т. ј. учин