Topola

28

унинити узроком, a узрок учином. Тако изводи пад једнога тега с извесне висине учин покрета, којим ce покретом тег исте величине може попети на исту висину. Јасно je, да о таквој еквиваленцији између наших представа и физиолошких појава, што их прате, не може бити говора. Као учини ових могусејавкти само такве појаве, које су такођер физичке. Само je тако мбгућна она y себи сасвим затворена узрочна веза природе, која находи свој најсавршенији израз y закону о одржању снаге. Oeaf би закон био пробијен свугде, где би ce год телесним узроком извео духовни учин. Па и природњак, који се'за своје поље истраживања с правом држи гледишта, да од нас представљанн свет има своју реалност, независну од наших представа, може дакле поставити само ааролелизам духовних догађаја ц физиолошких, који их прате. Такав паралелизам обухвата претпоставку, да и појаве духовнога живота стоје међу собом y исто тако потпуној узрочној вези као и појаве телесне природе; али управо стога, што ce овде ради о двема y себи затвореним узрочним везама, не може бити прелаза из једне y другу. Задаци ce гије обрћу прво законитости унутрашњега догађања. Али како веза представа y нашој свести свугде указује на услове, који су ван свести, који дакле не могу ни бити дати y облику духовних догађаја, то ће психелогија не ретко бити приморана, да ce поврати физиолошком истраживању, да би поставила где ce чини, да je узрочна веза унутрашњих искустава прекинута бар паралелпу им везу физичких догађаја. У тој намери узима психологија чулних опажаја y помоћ физиологију чулних органа, и y истом смислу ће ce морати и наук о кретању представа y свести обзирати на физиологију мозга. Али управо овде, где ce више не ради само о почецнма духовнога живота, који ce отимају контроли наше свести, моћи ћемо ипак од физиологије мозга тражити, да не одређује кругове свога испитивањане обзирући ce на психолошко искуство. И то ce с тим већим правом може тражити, што je права