Topola

5

изводе од туђинске конкуренције, зар није право и увоз филозофије подврћи моралној царини? Ну питање је о постанку филозофских праваца готово ието тако тугаљива ствар, као и питање о чистоћи народности. Данашњи метафизичари у Немачкој, који се толико труде, да обуку у научан облик популарне представе о богу, о души и о свету, заборавили су сасвнм, да није нико други него баш Француз Декарш (Картезије) склопио оне представе из особите мешавине схоластичких идеја с модерним математичко-физикалним правцем мишљења. Истина, те представе су касније прешле многе мене, и развитак је новијега рационализма готово само још у извесним основним мотивима метода у вези са својим пореклом. Али с филозофским идејама је исто тако као и с постајањем митских слика. Системи прошлости продиру полако у популарно мишљење, и док преовлађују сасвим другачији погледи у висовима науке, у маси отпочињу да владају стари системи. Филозофске епигоне пак вуче најзад са собом бујица популарнога мишљења, и што више једно доба у неговању наслеђенога благазаборавља, да и само пређе насамосталанмисаони рад, утолико се лакше догађа, да се идеје филозофа мало-не у длаку слажу с идејама огромне већине њихових савременика. И тако је, као што ја мислим, постао тај факат, на који се наши повесничари филозофије тако мало обазиру, да филозофско верско правило наших тако званих образованих, па готово већ и необразованих, иије ништа друго до картезијанизам. Да се супстанције овога света деле на духове и на тел.а, да су духови непросторни, а тела да су протегнута (распрострта), да духовима владају закони мишљења, а телима закони механике, да су духови слободни, а тела да се покоравају слепој узрочности, и ако су и различна бића, да се.ипак даном приликом' могу спајати и дејствовати једно на друго има ли и међу нефилозофима кога, који не би драговољно потписао ова, по себи значајна, али дугом навиком сасвим појмљивим постала правила? А изузмемо ли