Topola

6

сасвим ретке присталице оделнтих секата, зар се неће омиљено мишљење великога броја наших стручних филозофа, који се узајамно коре именима рационалиста и емпириста, готово сасвим сложити најзад, окићено с нешто спекулативнога или критичког орнамента, с оном мудрошћу, коју већ и врапци по крововима цвркућу? И управо та филозофија, која је тако општом постала, да једва може још вредити као филозофија, чисти је картезијанизам, али у доба Декартово те ствари нису биле тако саме собом разумљиве истине, као што су данас, него је догма о непротегнутој, али у некој извесној тачки за тело прикаченој души наилазила исто тако на жив отпор као и механичко схватање природе. То је судбина таквих наука, који су подобни да буду од толикога историјскога значења: -с почетка важе као хетеродоксни и опасни, а касније постају верска правила, укојаисто тако није слободно сумњати као ни у основе морала и религије. Картезијанизам ]е дакле у овом погледу од слцчна значења као што беше Аристотелова филозофија за средњи век. И ова је била, као што је познато, још у почетку 13. столећа забрањивана и гоњена, а при крају истога века беше се уздигао поганички филозоф као „ргаесигзог Сћпзћ ш гећиз па-IигаИђиз“. Толико далеко модерни Француз дабогме да није дотерао. Штавише црква га није ни за свеца унапредила. Али тиша дејства нису увек и слабија. Свест о слободи у новоме веку.не трпи више ону спољашњу потчињеност под један једини авторитет, коју је схоластички средњи век тражио. У ствари пак у људи потреба за авторитетом можебити да није постала слабија. Али ми модерњаци лакше трпимо авторитет, ако је изгубио своје име, а ми међутим дотерали' дотле, да нам се мнења саразмерно недавне прошлости чине тако очевидна и потребна, да полако почињемо да их сматрамо као урођене идеје свакога мисаоног човека. Неће бити без значења, ако предочимо оне историјске услове, под којим је постала картезијанска фи-