Topola

се под орахом, чуо лгајчину песму којом је успављжвала брата. Устао бжх, вођен ж омађжјан звуком њена гласа, пржлазио полагано кућж и слушао отворена срца ж ушжју. Ништа не ремети тпшину у околжнж притиснутој жегом, која је давжла мртвачком руком свакж покрет, као да се и поветарац са Озрена. сакржо под љеном снагом ж да спава немоћан. С вре- мена на време допжрао је из авлије отегнут бас бикова, или какотање кокошака, алж само за тренут, и страшна, тегобна тжшина завладала би кругом. У градинн је цвеће обарало главу земљи, а османлук,. тако весео под поветарцем, ћутао је ж тужио за песмом свога лишћа и свежим дахом озренског ветржћа. Прилазио сам вратима и отварао их лагано, да ме мати не чује. Видим је повезану белом везоглавком, са босиљком иза уха и очима упртим у колевку у којој спава брат. Можда моја мати није била лепа са својим малим кестењавим очима, широким лжцем ж доњом усном мало жзбаченом унапред, али мж је била лепша од свега, кад бих је угледао нагнуту над колевком, тако преображену љубављу! У љеној снажној и погнутој прилици билоје толжко дирљивог и разнеженог, а звук њезина гласа подсећао је на нешто дуготрајно и вечито. Слушам је... Она га љуља и пева сетним старинским гласом, тако својственим нашим мајкама. Пратим је, сав устрептао, и бојим се да не опазж мојеприсуство и да не престане певати:

„Што град Смедерево ваздап затворено?”

Био је плаховит као пролећни поток, и да у бујицу осећања. Наслонивши се иа врата, мени се чини да сам ушао као непозваи да пореметим сву чистоту тога треиутка, у коме је материнска нежност на такав начип давала израза иежности ж машти. Нашто толике туге и осећања? питао сам се, слушајући је као у бунилу. —■ Зашто ми љен болан глас мами сузе на очи? Да ли је још тада говоршто у њој пеко тајно предосећање онога што> ће доћи?

2 7

ДО ПОСЛЕДНјЕГ даха.