Topola

Дрхтао сам сав, н мада још недорастао за патњу, осећао се тако несрећан. Чичило ми се да се тама Оарепових пећипа спустила иа моју бушу. Хтео - бих да' се удаљпм, да се поново вратпм старом н ћутљивом. ораху, алп сам немоћап одупрети се чарн. Прилазим њој, седам па под крај њепих погу, стављам главу на њеио крило, слушам је, а душа ми плаче незнаним болом.

VII

Целога сам живота бпо песрећап, јер сам се родио у паланцп у којој нема нимало од оиога жпвота толико описивапа од старијих писада. Можда је некада било друкчије: дапас су та врсмеиа одбегла, и успомене на њнх живе само у срцпма стараца, којп уздишући мпсле на доба када се живело као у великој породици. Данас није тако. Ја зпам добро ту страпшу и пеумољпву палаику: све педаће потекле су пам од ње. Попос нам је био изгажен ногама гомиле, и кућа развејана њеном злурадошћу. Мп смо имали окаљано име ,били пзложепи порузи, нзгнанн, осрамоћенн и унижеии, а судбнна пам је доделила да будемо предмет ћпфтннског сажаљења, исказивапа увек у лице, како би што впше заболело. Једипа грешка била јо што смо се издвајали од осталпх, и успелп ослободити се укалупљеиа живота у палапцп. Озреп п Ргањ били су мали да пам спрече видик, илп да огранпче полет пашега духа. Радовали смо се животу, и учинили ту смслост да се ие осврћемо па мишљење околиие. То пам паланка иије хтела опростити, мада смо имали отвореиу душу за свакога. Наше руке. вођеие срцем, зиале су само да прихвате, алп никако да одбију. Нропали смо, јер људи тумаче доброту као слабост.

Само је једап од пас зпао показати палаици своја прса, пуиа ожиљака у борбп са њом. То је био човек који је још од раиа детпњства стао боспм погама на оштрицу жпвота. Ои је голнцао радозиалост свију, смејао се опда, кад смо сви дрхтали, изазивао пакост, кадгод би је осетио, пркосио притворпости и

28

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.