Topola

нам нисп стварала оклоп кбјп чува од сваког заноса срда? Али шта мари! У тешким тренуцима спасавала ме успомена на тебе! Кад сам се у вече враћао с рада искрвављених руку, очајан и усамљеи као покајник, ја сам те замишљао и гледао пред собом твој тихп осмејак и повезано око. Мипило ми се тада да смо се вратили у оно срећпо доба, и да ми глава почива на твоме крилу. И док ме твоја мека топла рука милује по коси и образима, твој глас ми шапуће тихо својим успављивим звуком:

„Слатки бабин сине! Трпен спасен!”

Ај, ај, како ми твој глас милује ухо п како љегова песма силази у дно срца! Како се од твоје чисте појаве разноои мирис који подсећа на душу из народне песме! Како се твоје лице развлачи под осмејком који ми загрева срце толико годииа! Влаго теби што си умрла, јер можда не зпаш да пад твојом кућом арлуче кошава, плаче стари орах и туже витки јаблани! Прошли су дапи среће! Дапас тамо влада пустош, која жалости очн, одузима разум и убија живот! Тамо јауче ветар кроз празпо двориште и одјекује над развалинама кошева и торова! Угасио се живот коме си дала толико даха! У великој авлији дању се легу гуштери, а ноћу то је збориште духова луталица! То чисто боравиште негдашњих добрих људи, који су подлегли под трубошћу живота, бележи страшан, незаслужел крај наивног и победу злог.

Кад сам те упознао, ти си била стара. Како си морала негда бити лепа! Твоје једино око гледало је око себе благо и продирало дубоко у душу топлином израза. Било је нечега толико привлачпог у твојој погнутој глави, толико топлог на цртама твога лица, а око тебе ширио се дах нечега широко човечапског, болећивог и доброг. Нису ти била потребна два ока, да би пам показала колико нас волиш; једно је било довољно да запази наше болове или сумњу. Да си их имала два, можда у њима не би било толико израза и мађијске моћи. Завој на

47

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.