Topola

њима истицао је трагедпју твоје младости, као н чистоту другога ока у коме се прибирала твоја душа. Са ревношћу квочке ти си нас прибијала уза се и уједињавала величином љубави. Нама је толико било потребно уточиште мира. као што је било твоје срце, у коме је било толико места нашој слабодушности. Тп си нас познавала све, п осећала како се угибају наше душе пред тобом.

Сећам се како је међу нама нестајало сваког раздора, кад би се појавпла пред нама, изборана лица и исцурела ока. Све бп шпчезло, и срце бп ти ■задрхтало, кад бисмо тп притрчали са узвиком: ~Баба!” Исто тако, у овом тренутку, кад пшпем ове редове, пожелео бих да ти притрчим, да те загрлим и да затражим потпоре. Хтео бих да бацим пред твоје ноге сав свој бол и да, јадајући на твоме рамену, унесем сву тугу, све очајање у Један једини узвик: СБабаГ

X

Једнога дана копао са осталим радннцама велику гробницу у тулонском гробљу. Дан је бно мрачан и жалостан, а ветар носио у себи сву тугу јесени која је умирала под натуштеним небом. Недалеко од нас шуштало је море, чија је боја бпла засењена облацнма, који су скривали оунце. На узбурканИм таласпма јахао је разуздано мистрал. гонио их ширнном и на њиховим врховима разносио заловеднпчки своју песму. Из града је доппрао звук звона, а недалеко од нас плакала је једна жена над малнм дечјим гробом, још непобусаним. Ветар се играо њеним црним велом и доноспо до нас њен плач и тихе узвике нежностн којп су чупали срце као клештима. Хтео сам побећн. До мене су доппрале њене речи, које му је негда говорила, још док је весело скакутао уз њу. Она га опомнњала на прошлост, шапутала му пегдашњу успаванку и у матерпнску тугу уноспла страшан јаук над његовпм заспалим детињством и својим угашеним животом. Сетио сам се своје мајке и нисам могао више гле-

48

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.