Topola

у страну. Вндик је био мутан, п ми смо лутали. Тражећи нзлаза, ударали смо главом о нрепреке, крвавили срца и рањавнли руке. Није било више оне помисли да ће нас због какве ногрешке погледати ирекорно њено око, и да ће тихи глас пророморнти са нагласком туге; „Не, синко, то није лепо!“ Сутра-дан носили смо је дрквиди, која се купала под сунцем.

„ ... во гробје лежашчују"... певали су свештенитти. изазивајући мисао на ништавило живота „и вижду по образу Божију созданују нашу красоту-у-у-у!“... То поповско јако изражено „у-у-у 11 имало је толико детињске зачуђености пред разорним делом смрти. Тај последњи слог, са својим укањем, падао је мрачно на срде. После, кад смо изишли из цркве и пошли гробљу, сећам се како сам веровао да у природи чујем: „Умрла је баба! У-у-у!“ После сахране корачао је по дворишту оборене главе, љући и мрачнији неко нкад, дед. Његови кораци одјекивали су глухо и страшно по опустелој калдрми. Шубара му је била мало више забачена на теме, глава падала на груди, поглед се упијао и, рекао бих, пробијао кроз земљу. Мада се трудио да се савлада, био Је тако неодлучан и слаб. Осећао је да је изгубио нешто врло драгоцено, чију је вредност запазио тек сад. Чинило му се да му Је сав живот бесциљан, и првипут се уверио у његово ништавило.

Жалим је! узвикнуо је љутито одбијајући црну мараму жалим је срцем, и ви не знате како је мени овде! - додаа је боно и показао руком на ирса. ТаЈ покрет исказивао је крајње очајање, а глас Једва задржавао сузе. Није се могао даље уздржати, него Је бацио срдито шубару на земљу, сео на степенице и покајнички заплакао у глас.

XIII

Ноћас сам снио бабу. Дошла је мени у болницу, узела моју главу на крило и миловала ме много својим топлим рукама, Гледао сам дуго у њу као у

67

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.