Topola

Једнога вечера које је било последње, окупили смо се још једном крај постеље на којој је умирала љена старост и наша срећа. Смрт је бнла ту, н њена ледена рука почивала је на бледим уснама бабиним. Није нам могла говоритн, али јој је дух остао непомућен, и једино око сјало је као зрак сунца кроз пукотнну. Напрезала се да говори, па пред недостатком снаге лице јој се развукло у осмејак, којим је тако дуго владала над нама.

Сви су дошли да је виде, сви, сви... Било их је и пз трећег колена. Умпрала је тешећп се мпшљу да ће живети, иако ће умретп. Напољу је бнла тиха летња ноћ. Ваздухом је владао ненсказани мир н чинило се да се ништа не креће у васпони, која је мучала и скривала у себе тајну живота и смртп. Пред кућом ћутао је орах, сведок њенога живота; кроз отворенп прозор допирао је свежи дах Озрена и доносио собом удаљенп жпвот којн је киптео у ноћн, а мирис цвећа из граднне продпрао је тешко у собу, п у томе тренутку чудно подсећао на погреб, венце и плач којп ће за кратко време завладати кућом.

Баба нас је гледала без речн, смешећи се, уносећи у свој поглед последњи напор живота. Била је бледа и носила у оку сву тајанственост последњих тренутака, али је све на њој псказивало љубав: руке без моћи, глава боно окренута нама и лице зрачено миром вечности којој се прпближавала. Све су јој мисли биле окупљене над нама, где се налазила оличена сва прошлост. То јој је била пбследња мисао ка животу, п полагано, као јутарња звезда, гасило се њено око. Смрт ју је уграбила лако и без отпора, као нз поштовања према ономе што је препатила. „Ње више нема!“ зајаукали смо свп, осећајући колико ћемо битн слабп без ње. Нестало је са њом анђела чувара и кућа нпје била као негда. Под својим скрштеним рукама баба је односила собом у гроб срећу свију нас, те су свн путевп у животу били тешкн; слабн су падали, а малодупшп свртали

66

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.