Topola

сунде, те ми се жзубијаним телом проносиле нежност према њој и захвалност коју није ништа могло одагнати из срда. Та ноћ ме је вратила у прошлост, и указала ми на детиљство које је прошло брзо, као журећи се да ме одведе у сусрет новим патњама. Трпео сам толико, да ми дани детиљства нзгледају обавијенн невероватношћу сна. Баба је умрла, ија сам јој за сву љубав платно рушевинама младости. Ноћас сам дуго гледао у њено лпде, на коме нисам могао впдети откуд јој толико снаге да пребади преко главе све што јој је загорчало жпвот. Напротпв, она ми је и ноћас показала свој вечптп осмејак! Данас сам хтео урадитп као она, да се насмејем и да покажем болннчаркп своје развучено лице. Нпсам успео, јер осмех није бпо искрен; њега нпје изазвала нпкаква радосна мисао. Тај пзвештаченп и усиљени покрет ка жпвоту довео ме је после неколико тренутака до очајања. Хтео сам се пзвућп из овог страшног стања учмалостп. Хотећп да заповедам клонулом духу, ја сам п нехотпце одголитпо сав јад своје душе. „Откуд вам осмех?“ Те несмотрене речи болничарке ставпле су ми до знања, да моје на бол навикнуто лпце не успева да пзрази нккакво задовољство.

Боже мој, јесам лп за увек изгубљен? Да лп збпља сви којп ме окружавају впде на моме лицу утпснут печат смрти? Ако је то нстпна, Господе, онда ми се смилуј! Дај мн моћи, п само један мали део од Твоје страшне снаге псцељења, да бих завршпо ове редове. Смилуј ми се!... „Како је то страшно“... као да неко понавља, ругајући се, моје речп. Ја се осврћем зачуђено по соби, п чинп мп се у углу одаје видим нешто неодређено и мрачно. Осећање, које ме нпкад не вара, указује мп на појаву несреће која ме још 5 г век прати.

Први пут сам је тако видљиву угледао, кад сам се једнога дана нашао потпуно еам у казану једнога брода коЈп смо оправљалн. Унели смо и последње цевп, осталп раднпцп били су изишлп, а надзор-

68

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.