Topola

су доносиле иробуђену машту, обновљену таму и први снег. Ујутру би мати утрчала у собу и иовпкала весело: „Устајте, дедо, пао је снегГ Убрисала бн нам замагљене прозоре и ми смо гледали зачуђено преда се. У дворишту је скакао гаров, нзненађен зимом, и покушавао да ухвати пахуљице којесу падале на њега. Са јаблана грактало би гладно јато гаврана п као нарочнто истнцало видик који јим оголелнм дрвећем боде очи. Све је утонуло у снег, н немогућно је разлнковатп куће под Озреном г које као да су се залепнле уз њега. Та сурова слика планнна што ћуте и не осећају на себи нпкакан терет, даје нечега што храбрн и уздиже дух. При синоћњем ветру наметала нам се мисао о смаку света, а данас нас њихово изборано лице и набрекли бокови као штите од повога напада.

По која сеница прилетала је прозорнма н, гоњена знмом, кљуцала у окно, тражећи заклона. Прхнула би уплашено пред нашнм покретом да је прнмимо, и удаљавала се брзо, машући одлучно крнлима у правцу Озрена, чијнм се узаннм стазама пењала на врху поворка дрвара. Њихове црне и покретне прилнке одударале су јако од белине снега и општег мртвнла у природн. Ветар је доносно до пао њихово довикнвање и то само за тренут, па се тај нејаки глас губио пољем, а нама се чннило да смо зачулн какав вапај или слабачко одупирање у те нам се срца стезала болом и страхом. У томе треиутку чиинло нам се да пма нечега подмуклог у буквама на Озрену; оне су се црнеле на белом снегу и чиниле утнсак да у успаваној природи има нечега мрачног, нечега што вреба. Увече се ветар будио. Ноћ му је доноспла крила, а планнне позајмљнвале своја издубљена бедра. Вратпла би се кошава и затресла би се долина. Мећава би погонила снег обалама Моравице и очистила сметове иа залеђеној површини. Зајаукали би брестови пред црквом п замумољили би пискаво јаблани. Подигао би се урнебес у коме су учествовале све стварн, па се проносио као талас над долнном и губио се клисурама. Ветровн би доноспли у

74

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.