Topola

-ступннји странду него својој деци. Сујетан на своју исправност, он је сматрао да је треба чуватн у очисиа другнх, а да је његовима на дому била дужност веровати у њу, и успео је. Успео је, али по какву цену! Ограничио је себе неприступношћу за своје, и давао израза великодушности другима, који је нису заслуживали. Сад му је живот био немогућан, јер нигде није видео радости за себе. Није се могао показати слаб, него је живео патећи, не показујући право диде, чувајући навике које су му постале одвратне. Ова несрећа његове старости била је у прикривеној љубави између њега и деце, коју обе стране нису смеле искапати. XIV

Данас је по околним брдима, која затварају тулонски за.лив, пао снег. Снег, снег!.. Колико ,успомена доноси са собом сваке године његов бели покривач!.. Некада ме је, дан раније пред његов долазак, плашио јаук ветра, чији су разнолики гласови одјекивали душом, те сам се успављивао кријући главу под покривач. Природа би бректала, и њен

звиждук страха испуњавао је наша детињска срца помишљу на немоћ људску у борби са непогодом. 'Такве ноћи сам увек сањао вештице. Налољу је стењала долина под невидљивом и неодољивом моћн, и нигде људског гласа да се одупре. Варошица је спавала обавијена непробојном помрчином, а гдегде светлуца по који прозор и до изласка месеца буши таму.

Ху-ху!.. свира ветар, и као да под његовом силином дршће кућа. Са Озрена силази у паланку ледеии дах неспокојства. Узнемирена природа исказује своју стрепњу продуженим вриском. Ветар ■свира празним улицама, проноси кроз њих пакленом сиагом свој писак и губи се вртачом, гоњен новим урнебесом, новим цвиљењем растиња, које се ловија и јеца према ћуди олује. Дани нису били тако страшии као ноћи које

73

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ЛАХА.