Topola

скамењена и никакав јаук ннје се чуо ни од кога. Пред нама беласао се друм и његова белина сијала душом као светлост спасења.

Крај пута умирали су војницн под теретом и величином дужности. Нису тражили помоћи нн од кога, знајући да пм је нико не може дати, и гледали без горчине како поред њих промичу другови оборених глава, стиснутих вилида под сопственим патњама. У место људи пролазиле су тада њихове сенке, које су носиле у очима грозничавн сјај глади и сву неосетљивост јединке у борби за опстанак. Ишао сам полагано друмом. Тражио сам на све стране најмлађег брата и загледао све лешеве крај пута. Био сам скоро усамљен, пошто су ми умакли другови са којима сам ишао. Журио сам се да их достигнем, и у трчању угледах једнога војника који је седео крај друма и наслонио немоћно главу па мотку од телефона. Застао сам и сагао се да бих га боље видио. Био је још жив. Под нахватаном кором од прљавштнне и дима од логорских ватара назирало се младо лице. У страшним и испуцаним рукама стискао је грчевито сухи комад проје, које му је дала нека милосрдна душа. Ћутао је затворених очију, и његово једва приметно дисање и јако измршавели врат сведочили су да крај није далеко. - Одакле си , друже?.. упитах га, старајућн седа га не изненадим својим гласом. Изгледало је да сам га тргао иза сна. Покушао је да отвори очи, на лицу му залепршао осмех, али не одговори.

Одакле си?.. понових ја и лако додирнух његово раме. Из Ниш... прошапута он тихо.

Зашто не идеш даље?.. Не могу!.. рече он истим гласом. —■ Не можеш јер ниси јео!.. Зашто не једеш тај хлеб што га имаш у рукама?.. Он отвори очи и погледа изненађено у сасушено' парче проје. Рука му се невољно диже устима и

87

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА