Topola

паде немоћпо на колена. Не могу!.. поновн он тако равнодушнпм гласом да ми застаде дах у пр■снма. Не могу!.. Не могу!.. понављао је пзнемогло. чпнећп слабе покрете руком. као да се хтео одбраннти од наваљпвања.

Бпло је п сувпше доцкан! То бедно парче хлеба, које је прнжељкпвао идући пусхиљама албанским, дали су када му више није бнло потребно. Оудбнна као да је хтела да се подсмехне спротом детету, нудећи му у последњем тренутку оно што му је дотле сурово ускраћнвала. Иза мојих леђа чуо се топот п поред нас пројурила весела поворка официра и неких жена које су се бестидно смејале. У овој долини плача бпло је људи који су могли помоћп да су хтели. Најсебпчнпје бпле су жене, које Је Бог створио да кроз њпх упознамо љубав, нежност п мнлосрђе.

—Ја сам пз Ниш!.. Никад нисам могао заборавити те речн коЈе је бедник изговарао ка нешто давно, давно прошло! Колпко прекора судбини, колико бола за тек отпочетим жнвотом п колпко пскрености и туте у последњем поздраву родном месту које се беласа крај Нишаве! Жалим што нисам умро таквом смрћу! Био бпх тако задовољан, кад бпх могао у својој стиснутој песницп угушити сав бол и насмејатп му се у последњем тренутку. Ја ћу са исто толико туге, са истом искреношћу у гласу изрећп пме свога места. Желео бих да умрем у заносу као онај мали војнпк крај друма, и да мн у томе часку пзумре сећање на туђ језик. Хтео бпх да будем само свој, да ми испред замагљених очпју промичу сенке само познатих лнца, да мн у слуху забруји музпка мајчиног језика и да пројури крај мене горди масив толога Ртња!

Мој дед је умро стиснутих песница. Издахнуо ,је гледајући у њпх, два дана по нашем одласку. Дошао је у подне из дућана. Оуседи су га виделп, кад је ушао у дворпште и стао као окамењен.

88

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА