Topola

Врата и прозори на доњој кући били су широм. отворени, а празни и одгбљени зидови зјапили су хладно као пећина. Застао је за тренутак, заљуљао се из дна као храст чијим се деблом проносеударци сикире, и заклонив очи руком, позвао стрину и рекао јој боно:

Снахо, затвори та врата, модим те!.. Ушао је у собу где се ручавало. Ту је годинама био окружен децом, у чијем се присуству кравило љегово мргодно лице. Он их је гледао увек. намрштено, али нико није знао каквом је љубављу било испуљено љегово срце. Данас је све пусто. Ови су отишли, сви!.. Напустили су га они у којима је била оличена његова прва радост у животу,. и они што су погнутих глава радили неуморно и текли заједно са њим. Отишли су зато што их је волео и није им умео то исказати. Нашли су туђу кућу, иако је само за њих текао своју. Зар им она није пружала довољно мира и топлоте?.. Зар заборавити прошлост испуњену толиким мукама и оти?ш зато што се паланка бацала блатом на љегово име?

Освртао се око себе. Питао се да ли ће до краја живота одјекивати тако страшно његов глас о празне зидове куће. Зар патити тако сваког дана: и данас, и сутра, и све до смрти?.. Одвели су децу која су му припадала по свему, а највише по љубави коју је осећао за њих. Нису били далеко од њега, али му се чинило да то растојање премаша границе љегових моћи, и да га од њих одваја недогледна пустош коју не може никада прећи. Нестало је њихова чаврљања, запиткивања и смеха! Неће никад доћи они тренуци када је намрштено седао за сто. Нико није ни слутио шта је било за њега осетити се запахнут мирисом њихова детињства, живети у звуку тих једрих гласова и одговарати им строго на запиткиваља. Излазила

су му пред очи њихова наивна лица, са безазленим погледима, и чинило му се да још чује у ушима; Деда, дај. ми још мало, али да месо буде крто!...

89

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.