Topola

потребу да се млако и са оклеваљем од- Русије да буде јамац уговора Порте и

лучи на акцију. Турци ће се сад мало примирити; али, ко им може јамчити да се кроз коју годину неће поново јавитп неки Пазван-Оглу нли Кучук-Алија са друговима п поновити, без мало, опо исто што јеш пре било? Они су добро знали турску управу и имали довољно искуства с ауторитетом њихових режима'. С тога сложно изјавише Бећир-пашн да се не могу све дотле вратпти кућама и редовном послу док ии који повереник аустријске власти не буде при еклапању уговора нека врста тарантије за његово извршење. Бећир-паша није могао пристати на такав захтев. То би значилб, ни мање ни више, него једну туђу силу увести у решавање унутрашњих пптања. Порта не само да ни у ком случају не би дала свој прпстанак на то, него би сваког пашу који би и помислио на такве преговоре у најмању руку сургунисала са дотичног положаја. На томе питању преговори су се и разбили.

Да су Срби имали право сведочи понајбоље то што је стварним господарем Београда био крџалијски вођ, Халнл-ага Гушанац, који у тврђаву није пуштао ни самог Бећир-пашу, ни новопостављеног везира Сулејман-пашу. Шта вреди онда султанова реч ирема устаницпма, кадјстако, на очиглед целога света, гази један обични најамник? Ео им други може дати стварне заштите, ако не властита снага или која друга сила? Турци, са своје стране, сматрали су да иза Срба стоји Аустрија, која не спречава пренос оружја и муниције са свога подручја међу устанике, и чији људи не само симпатишу Србима, него чак улазе у њихове редове, а аустријски официри их воде. „Ма да изгледа да раја хоће да се покори султану, њихове старешине понашају се тако како ие доликује поданццима“. Тако је гласио турски службени извештај у Цариград.

Када су видели да од преговора са Бећир-пашом неће бити ништа и да им службена Аустрија неће отворено да узме страну, позивајући се на своЈе добре односе са Портом, Србима је било јасно да морају тражити ослонца на другој страни. Како су већ били почели да мисле на Русију, одлучише да тамо 110шал,у једну народну деиутацију, која би изложила ствари и тражила помоћ. Писмена молба, коју су тамо поднели, садржавала је у главном тражење [помоћи у новцу и оружју, и нристанак

Срба. „Срби никад једнодушније нису мислили о осдобођењу своје отаџбине, нити су га усрдније желели него данас. Божанском, природном и вечном везом крви, језика и вере, која ностоји између Срба и Руса, савезом иолитичким и најљубазнијим везама могла би се будућа срећа српског народа осветити и на нсиоколебљивој и чврстој основи утврдити. Прве основе томе послу треба отпочети у данашњим важним приликама баш с тога што је једногласна же.ља свију Срба: да се у Србији установи самостална српска управа под именом „Сербскоје правленнје“ или под другим сличним именом, као што су, на пример, оних седам острва јонских, а под непосредном заштитом Русије, чувајући у исто време ненарушимо права султанова, која му принадају, то јест: илаћати му умерен данак. Томе би додали још и ову нову дужност: да евагда војују против султанових одметника. Изгледа да ће султан, притиснут од разних својих одметника, лако увидети велике користи од овога и на ову новину иристати.“ У тој молби сриски иолитички програм изражен је дово.љно јасно: Срби траже аутономију своје земље под суверенитетом Турске и са гарантним покровитељством Русије. За годину даиа програм се, дакле, раз-

ВГК СТЕФ. КАРАЏИЋ.