Topola

ЦРНОГОРСКИ ВЛАДИКА ПЕТАР I ПЕТРОВИЋ.

изасланика бацао је главну кривицу за устанак на дахијско насиље, и тиме, у многом, определио и држање Бећир-пашино. Поред тога, било је и самих Турака који су, у традицијиХаџи-МустаФа-паше, осуђивали јаничарске зулуме и сматрали да је држање дахија доиста прешло сваку меру и неминовно водило реакцији. Нема сумње да су такви гласови допнрали и до Бећир-паше и да је и то, са друге стране, утицало на његове одлуке. Ади, најмеродавније за Бећир-пашу било је, свакако, држање Цариграда. Тамо су у устанку видели наставак борбе из видинскога вилајета и, знајући јаничаре, били су прилично начисто с тим до кога је крнвица. На Порти се веровало да је српски покрет чисто покрајинска узбуна, настала дахијским изазивањем, и да неће имати никаквих тешких последица. Чак им је, изгледа, било и пријатно да дахије падну као жртва свога режима, како би други извукли поуку, и да раја сама ослободи Диван од брига за мере против насилника. За устанике је, поред свега тога, било и интересовања од руске и аустријске- стране. Ма да све то није било радо примано, нагонило је ипак Порту да пожури решење и да ствар, упућену већ у једном правцу, истера на чистац. Бећир-паша, опрезан и стар, а у многом и пун карактеристичног турског

јавашлука, није журио са својом мисијом. Њему је требало пуна два месеца да из Босне стигне до Београда, и да пред самим Београдом, у српском логору, остане неактиван готово две недеље. Завимљиво је да он, царски изасланик, никако не иде у сам Београд, него преговоре са дахијама води у Вемуну. Шта је њега, праћена војском и са пуним ауторитетом Порте, могло зздржати да не уђе у град? Турски извори отворено говоре да еу га Срби спречавали, шаљући му своју војску тобоже као почасну пратњу, а у ствари сматрајући је као стражу. За то схватање говорило би донекле и то што су дахије, после Бећир-пашиног доласка, покушале један узалудан испад против устаничког логора, хотећи вероватно да царевог изасланика ослободе из српских руку. Или је доиста обест дахија била толика да нису пуштали у освојени град царског нашу?

Међутим, лукави Турчин поче подземна ровења, Веома је близу памети да је његовом иницијативом дошло до споразума између Карађорђа и вође београдских крџалија, Халил-аге Гушанца. По томе сноразуму, који са турске стране у почетку није био искрен, Гушанац је имао да помогне Србе против дахија, односно да ове изда. Доиста, 16. јула, намамљене дахије напусте тврђаву, коју Гушанац одиах даде посести својим људима. Осетивши издају, ови идуће ноћи седају у чамце и беже низ Дунав, са намером да ее спасу код Пазван-Огла у Видину. На путу, у Ада-Кале, стиже их српска потера и службена порука Бећир-пашина заповеднику острва да буду погубљени. Ноћу 24. 25. јула, они изгибоше, а главе им, сем Аганлијине, бшпе послане у Београд.

По турском мишљењу, том погибијом дахија дана је Србима довољна задовољштина, и устанак је после тога изгубио свој разлог опстанка. Султан ће у зем.љи повратити старо стање, гласила је њиховапорука; он је и сада показао да штити праведну ствар и да је строг према зликовцима, ма ко онн били. Нека Срби с тога буду спокојни и мирпо одложе оружје. Али, устаници нису мислили тако. Вадп.и пример показао пм је јасно да се султан није кренуо све дотле док они сами нису скочили да се бранс и тек онда је осетио