Trenuci i raspoloženja

104

а Ман < за

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

— Неутољене сада: кб и пре У тамној боји страсти прегореле.

Некад си своје мајке перивој Косио да би цвеће мени дао, И многи лепи каранфил је твој У коси мојој чедно умирао.

А сад у тихи, полуноћни сат,

Кад на растанку целиваш ми руку, Са груди скидам каранфила' влат И предајем ти у чежњиву муку.

Односиш у тај искушења час

Са оним цветом један део мене, И кб затегнут лук трепериш вас Од борбе и од жудње неречене.

И сву ноћ веје свој опојни дах

Одајом твојом тихом и осамном Каранфил мој. И ја у тај мах

Твој дозив слутим и свој лик преда мном.

И кад се јаве зора и освит

Све дршћу струне мојег бића снена, И срца мојег најтајнија нит Трепери звуком твојега имена.

Али мој крепки, осиони дух, Узнесен изнад бура и олуја,

Као сфинкс древни, окрутан и глух, Кличе у сусрет сунцу: Алилуја!

У ЗИМСКО ПРЕДВЕЧЕРЈЕ.

При заходу сунчеву, у блед зимски дан, (Срели смо се, на углу једноме, ненадно, И наш кратки разговор, брз и покидан Згреја стисак руку пред вече прохладно.