Trenuci i raspoloženja

114 ДАНИЦА МАРКОВИЋ

СУ СТРАЕНЕ

Ко млади, пагански бог, Неодољив и сјајан,

— По ћуди усуда злог Заводљив и бескрајан, Пришао си ми ведар, Кроз хучну, пуну салу, Да песми мојој, штедар, Ко данак, предаш хвалу.

Твој топли, метални глас Разли се плимом звучном, И бодри, ласцивни стас Пови се у недокучном, Као грех оваплоћен Античким длетом срезан; И као звер укроћен, Поуздан, неопрезан,

Победни поглед врели С мојим се моћно стопи, Да његов значај смели Вољу ми снажну опи; Чар кобну зрачећи вас, Дно бића мојег таче:

У мени тад у тај час Нова се песма заче.

НОЋНИКУ.

— Из Давнашњих Песама —

Ти си разблудна песма пијане природе, Што одјекује шумним улицама града У ведро вече, звезде кад небом заброде.

Ти си игра страствена стрепње и радости, Коју зли гениј неки оплоти да влада Бескрајна фуга ћуди, усхита, слабости.