Trenuci i raspoloženja
56
ДАНИЦА МАРКОВИЋ
У свету је много невоље и беде
И живота пустих што их људи трају; Многа слаба нога стрмом стазом греде, Само срећни људи то не осећају.
Мене кад савлада терет горких дана, Потоком обилним јурну сузе вреле: То је одрицању накнада ваљана
М немоћни израз многе тежње смеле.
АПОТЕОЗА МЛАДОСТИ.
И кад покушам каткад у самоћи,
С нешто још снаге и полета од пре, Да за рад седнем, у самачке ноћи, До мене дивна хармонија допре.
Но у том часу, кб мукли убица, Брига живота свакодневног ступа; Отрже перо из руке и с лица Светлост ми брише и сузом га купа.
Тад осећање неко страно мени,
Горко и силно, с дана прошлих скоро, Раздире застор и снови румени
Ко бледе сени ближе ми се споро.
Раскошне мисли, блиставе идеје,
Све скупа стиже, што на жртву паде Слабости људској и горко се смеје Грешној ми машти што му живот даде.
Па окрећући погледе од мене, Сва та фаланга бледе руке пружа, Визији светлој неке чедне жене С увелим венцем, на поду од ружа.
И док се њено кратковечно биће Гаси посред њих, на постољу цветну,