Trgovačka korespodencija : za školsku i privatnu upotrebu

Пн

Лице који води кореспонденцију и пише писма, зове се „Кореспонденат“, без обзира на то, у каквом односу стоји према послу у писму означеном, т. ј. да ли пише у своје име као шеф, газда, старешина радње, или је само чиновник у дотичној радњи.

Кореспонденат треба да располаже овом спремом:

1. Треба да зна темељно језик, на којем кореспондира; т.ј. мора владати довољном количином речи и облицима њиховим, синтаксом и стилистиком. Напомена: Наш правопис гласи: „пиши као што говориш“; те ово важи и за српску кореспонденцију. Интерпункција игра врло велику улогу, с тога ваља на њу обратити на-

рочиту пажњу и ставити само тамо знакове у реченици, где су од преке потребе.

2. Кореспонденат треба да је извежбан у брзом и лаком излагању мисли. Ово је потребно већ с тога, што код трговачке кореспонденције отпада. концептовање и преписивање на чисто.

5. Кореспонденат мора имати леп и читак рукопис, а нарочито цифре у писму (ако их има) треба писати тачно и крупно.

4. Кореспонденат треба да је вичан и поуздан рачунџија, пошто се сви обрачуни писмом врше и потврђују.

5. Кореспонденат треба да је вичан књиговодству, пошто он писмом одређује рачунске односе, т. ј. задужује и одобрава, потврђује исправност рачуна, обрачунава страну монету и, уопште пропраћа писмом све рачунске ствари. Најзад

6. Поред свега овог знања треба кореспонденат да познаје свој посао кроз и кроз, те да се уме наћи у свима приликама, које му се могу десити у трговачком саобраћају. Најзад добро је ако зна још и стенографију и ако уме писати на машини.

рукопису има ово да се напомене: Рукопис треба да је исписан и читак, не сувише ситан, а не одвише крупан, пошто се оваки рукописи тешко копирају. У првом случају (ако је ситан) не испадне ко-