Učitelj

занимали изучавањем не само математике и разних појава из природе, већ и проучавањем друштвеног живота људског, исто тако и дивљаци имају најопштије појмове о свима предметима и појавима из своје околине. Другим речима, поједине врсте људског знања развијају се упоредо, а не да се прво развије једна врста, па онда друга. И по томе се закону развија не само дух целокупног човештва, већ и дух сваке поједине индивидује. И с тога, обвирући се на тај закон умнога развоја, на, свима ступњима наставе треба да се уче све науке, само у разним размерима.

И тако дакле, основ сваком наставном плану треба да буде не контова класиФикација рауке, већ овај психолошки закон: човеков ум у исто време прибира најразноврснија знања.

Даље се говори, како при настави разне науке треба да буду уједињене, и како ујединити науке значи поставити их у „узајамни зависни положај.“ А може ли | тога бити, кад се науке редом „по разредима“ уче према извесним класификацијамар А шта онда значи онај говор мало после „да претходна (наука) тумачи узастопну“ 2 Или узајмна зависност (као што и мора да, буде), или зависност узастопних наука од претходних — једно

или друго! На две се столице не може седети.

Алп „уједињење наука“ и не значи „узајамни зависни положај“, већ свођење свију појава материје на неколико општих принципа, заједничких свима облидима материје, дакле свима појединим наукама, које се баве изучавањем тих облика материјаних.

После се „разлаже, како једну науку сачињавају њене чињенице, које ваља описати и класификовати; закони тих чињеница ; и узроци њихови. На основу тога наука се одређује као „знање закона и узрока пз одређене области појава.“ (стр. | 149). Али то, очевидно, није потпуно. О | последњем ступњу људског знања — по- | станак и даљи развитак дотичног пред- |

мета — ту нема ни спомена. А ево шта треба да казује потпуна наука: 1.) опис п класитиковање предмета и појава; 2.) закони по којима се врше појави и уз роци појавима; 9.) постанак и даљи развитак предмета,

Мало ниже говори се о животу духа, н ту се вели ово: „у основи развића душевног лежи акт памћења, који траје беспрекидно, али се у току времена мења, док у старости не ослаби. Други тренутак у развићу је критичка оцена Факата, трећи је тренутак логичка веза Факата, путем индукције и дедукције.“ Али два последња ступња критичка оцена и литичка веза Факата — управо и нису засебни ступњи, пошто се обе радње у исто време дешавају. И с тога много боље одговара самој природи ствари, да се целокупни духовни живот сведе на ова два поглавита ступња. Нижи ступањ: посматрање и памћење аката; виши ступањ: поређење и класификовање аката.

Одмах затим упоређује се важност индукције и дедукције за наставу, и том приликом вели се, како је „тежња човекова да се најпре послужи готовином Факата и идеја дедуктивним путем за решење извесног питања.“ (стр. 149). Међутим код Нас се толико преузноси важност индукције за наставу, да је та метода у нашим школама, као што вели писад, „постала и смешна.“ Ради потврде тога, писац наводи овај пример. „Један сеоски учитељ, уводећи у школски ред децу која, тек први пут школу полазе, — по правилима очигледне наставе — питаше једног малишана шта је ово, шта је оно по соби, на послетку га запита шта је оно у ћошету (за пећ); сељачету, које уме да почува стоку да не иде у туђе њиве и ливаде, да изврши неки мали али озбиљан посао у башти авлији ит. д. би најпосле и чудо, па ће рећи учитељу: јеси луд, бога ти учитељу, зар не видиш да је ово вуруна.“ (Стр. 149 и 150).

Пример је овај веома поучан, и вреди о њему мало више промислити. Пример