Učitelj

– |

онда, за себе. Међутим у ствари је на против. Главна је цељ сваком човеку да одржи свој живот, и управо алтруизам зато и постоји, што заједничко, друштвено живљење веома потпомаже, да сваки живот лакше одржи.

Мало час писац вели; „при васпитању морају се поставити нормални односи између образовања и телесног рада у разним стушњима узраста, како у школи тако и у друштву.“ -- Тако је. Али како да се остваре ти „нормални односи“2 И да ли је довољна за то обична школска гимнастикаг И може ли данашња школа, у сувременом друштву, да учини бог зна шта у том погледуг И да ли се темељита, школска реформа може остварити без друштвене реформе» Зашто се која не рече и о тим, тако важним питањима, 2

После неколико реди вели се, како, 40века не васпитава само школа, него п друштво.“ Па још више, него и школа велимо ми. '

Говорећи о посебном задатку школе, писац вели како „школа у главном може да да умно и Физичко васпитање, а од чести морално.“ Ово није истина. Главни је задатак школе развијање ума. Телесни развитак више зависи од домаћег, но од школског васпитања.

После тога се говори о томе, у чему се састоји телесно, умно и морално образовање. Између осталог вели се и ово: „умно се образовање састоји у томе, да човек придобије знања о природи, о друштву, и да има једно специјално знање, чиме задобија право да буде користан члан своје отаџбине.« — Зар је задатак образовања само да „придобије знања“ > А развитак бистрог и логичног мишљења» А навика на апстракцију (генералисање) и — упоредо с тим — обзирање на конкретност 2

Даље се говори шта школа треба да постигне у правцу телесног развијања, и ту се вели како је њен главни задатак да развије способност и вољу за рад, а не да учи самоме раду, пошто „правилна, ојтанизација рада у друштву свакад мол

свој

| пре него школа то постићи.“ Ово важи

онде, где је развијена целокупна (и земљорадња и индустрија). Али код нас треба. не само организовати, већ и подизати производњу. Дакле уз оснивање земљорадничких асоцијација треба упоредо да иде и оснивање земљорадничких школа. Ово мало доцније и сам писац признаје, велећи да је „нужно да се уведу и организују школе, из којих ће изаћи потоњи организатори рада.“ (стр. 146).

П.

У другом се чланку расправљају основна начела, која треба да служе за темељ сваком наставном плану. Главна пишчева мисао у овој ствари,-исказана је у овим речима: „Основа за коју мислимо да би најспособнија и најлатоднија била по развиће и усавршавање свију наставних планова лежи у класификацији наука славног Француског Филозофа Огиста Конта.“ То значи, да у нижим разредима треба да се уче апстрактније науке(математика, Физика хемија), а у вишим разредима — конкретније, сложеније (космологија, геологија, биологија, социологија). Али то неби имало смисла. У самој ствари — апстрактно и конкретно не могу се једно од другог двојити. Колико конкретне науке зависе од апстрактних, исто је толико и обратно. Зависност је дакле узајамна. И с тога на свима ступњама наставе мора се све учити само у разним размерима. Међутим писац оће, да се „по разредима“ (стр. 147) уче науке оним редом, како су изложене у Контовој и Спенсеровој класиФикацији. Он истина, мало час признаје, да се „то у практици неда извршити“, али не казује разлога томе — зашто се не може да изврши 2 Да ли је онда и „основна мисао, тачна, истинита о Писац о томе не води бригу — њему је то све једно! Тако су рекли Конт и Спенсер, и — мора се веровати. Међутим ствар је баш у томе, што контова класификација науке никако није сагласна са природним развитком људског знања. Као што су св,н, пр. стари Јелини

;