Učitelj

а

пређемо на једном месту оба пут, већ јеланпут на једном месту, а други пут на другом. Прелавак одовуд изабрали смо онде и у оно доба као што сам попричао. Повратак смо одредили дању. и то на нале-у (Сајајв) где је најуже море измеђ Француске и Енглеске. Кад гледате на карти, вама се чини, да је ту тако уско море, да Французи и Енглези могу с обале да се довикују и раговарају, а овамо то је толико далеко, да нити с енглеске обале видиш Француску, ни с Француске енглеску, и лађа путује пун сат. Кале је троје: тако се зове само море овде где је најуже, тако се зове пристаниште на, Француској обали, тако се зове и варош крај тога пристаништа Пристаниште на енглеској обали зове се довер (Розег). Од Лонлона до њега има жељезницом четири сата. Ми стигосмо око десет сати пре по дне, а лађа пође у једанаест. Пристаниште је дивно, а лађа тако огромна, каку дотле нигда нисам видео. То управо није једна лађа, но две, па састављене, једне поред друте, да се тако мање колебају. Машина, која тера лађу намештена је управ на средини измеђ њих. И тако се на лађи осећа само мало трускања, а никако нијања и колебања. Сем тога и дужина је млого већа, тако, да лађа мости с таласа, на талас и не падајући у провале њине. Сунце је тако дивно сијало, да ми се чини на земљи не може никад онако. Света је било пуна лађа. Од једанаест до дванаест сати лађа је прелазила преко мора, а ми смо посматрали с највећом слашћу и поносом све око и више нае,

Кал смо били на средини мореузине висока обала енглеска се изгуби из очију, а Француска се још 'не види. Поглед је заиста величанствен и чудесан. Озго се свело плаво небо и обуватило нас са свих страна, а на средини његовој гори најјаснија и највећа звезда његова и живот наш, оно сјајно сунце. Испод нас и око нас на све стране пукло је ово заиста прегледно и дебело море, тесес небом наколо онамо у нелогледној даљини, љуби. И ја сам утврдо уверен, да онај

који није видео море, он га одиста не може појмити потпуно онако какб је, као год што ми не можемо дазамислимо бескрајан простор за то, што је овај око нас што га видимо крајан. Најбоље ће га појмити свак, ако у свој својој земљи замисли каки нојев потоп, који би му покрио сву земљу и сва брда, а по коме би он пловио на лађи. Као што споменух, вода опет. није равна, нити је икад потпуно мирна и ако не тече, него је. исталасана као скоро поорана њива, а по њој се бели пена. Ко не зна или не верује да је земља округла он овде може својим очима. да види, и да му никад више не падне на памет да посумња. Чисто видиш како се море спушта на све стране, а ти стојиш на средини на највишем месту, баш као мрав на лубеници. На све стране видиш лађе; неке су близу, неке далеко. Оне што су близу видиш све, а оне што су далеко само пола. И што су даље, мање их видиш, а некима само барјак (катарку) видиш. Видиш заставу, па ти онда излази све више и више лађа на видик, док најпосле не изиђе сва. Гледап, како се једне спуштају онамо као „низ брдо,“ а друге се пењу овамо као „уз брдо “ док их сасвим нестане или док се сасвим не појаве. И кад би ко хтео да увери све попове целога света да. је земља округла, он би требао да их доведе овде да виде...

Човек се осећа овде потпуно астрономски. Чисто му се чини да види, како стоји на. једном малом трунку, који путује по бесконачној просторији васеленској, као оно трунак ситне прашинице у ваздуху. Разлика је само, што трунка ваздушна дута не зне куд, а ова трунка васеленска иде одређеним својим путем по вечним законима природним. О, ти, трунко, ко ће појмити време од кад си ти овде! Ко може појмити даљину твоју од осталих сестара твојих звезда, имајке твоје сунца! Ко може разумети све вас, ваше лаљине и ваше све одношаје, и оно време када сте ви све биле заједно! Да ли и на вама има овако дреких створења, да,