Učitelj
85
своје руке држава, сматрала се као једна од главних дужности учитељевих цевање у цркви. Шта више, више се полагало на "о да учитељ зна добро певати у цркви, него на то, да је добар и способав радник у школи, као учитељ. Што је тако било није ни чудо. Народ, који је за време турског насиља, не имајући школа, добијао сву писменост и „науку“ из манастира, и није могао одвојити школу од цркве, манастира, нити разумети, да школа има свој нарочити задатак који се не може никако индентифицирати са задатком цркве. Отуда у нашој школи часловац и псалтир као главни предмети. Такав појам нашег народа о односима цркве према школи натоварио је учитељима један део свештеничког посла, који ни мало не улази у круг учитељског рада. Наш народ сматрао је, да је школи главни задатак, да своје ученике научи молити се богу, % по мало тисатњи ц рачунати; али оно прво било је најглавније што је школа требала да да својим ученицима. У оно доба школе су у опште и биле уређење тако, да друго ништа нису ни давале својим ученицима, сем неколико „на изуст“ без икаква разумевање изучених молитвица. Према томе и таквоме захтеву од школе, за учитеље и није било толико теретно примити и вршити један део туђег посла; јер тај туђ посао наменут јеи сматран као главни посао школе, и школа је то вршила као свој посао.
Међу тим, доцније, почето је све више и више да се уносе у школу елеменити који су чисто школски; школа је све више помицана на своје земљиште и добијала је с дана дан све
оштрије свој карактер — школски. Овим подизањем школе на њено земљиште, њој је све више давато материјала за рад; али с друге стране остајао је онај споредан — туђ посао у свој својој снази недирнут. Због тога је свет још јаче утврдио оне појмове о односнима цркве према, школи што их је пређе имао. Тако је постао као неки обичајни закон, да учитељ мора ићи у цркву сваке недеље и празника и певати за певницом. Из тога је после изашло и оно наређење и у ранијем закону, које се и овим предлогом озакоњава, да учитељ мора ићи у цркву и певати.
Ми већ споменусмо, да је задатак оне школе, којој је привезан овај туђ посао, био много ограниченији и мањи, и да је управо школа у оно доба била скоро једино зарад цркве, па је према, таквоме своме положају и вршила тај, чисто црквени посао, у место онога, што је чисто њен, школски, посао био. Данас, међу тим, задатак је основне школе врло знатно проширен; школа је изведена на чистије земљиште и од ње се тражи потпуно оно, што и од сваке сувремене школе. Школа сада има тако много свога посла, који је она једина у стању да врши, да јој је немогуће тај огромни материјал савладати, ако њени главни Фактори, учитељи, не буду слободни од сваког другог посла, који није школски. Иначе, у колико она буде вршила туђ посао, у толико ће морати рамати са својим. То је данашање стање школе о коме ми морамо водити рачуна кад зборимо о успеху њенога рада. Ми данас подижемо нашу школу на степен сувремене школе и опет тражимо да, њени радници