Učitelj
1
родицама преступник се казни не толико с тога, што је у самој ствари рђаво радио, колико због непослушности. Послушајте мало сасвим обичне речи: „како ти смеш мене да не слушали %“ „Кажем ти да ти забрањујем то.“ „Показаћу ја теби ко је старији овде, ја или ти“ — и обратите само пажњу на оно, што се под тим речима. крије, на тон и целокупну маниру. У свему томе много јаче изалази на видик воља да се дечко потчини себи, но брига о његовом благостању. То стање духа мало се разликује од душевног стања деспота, који кажњава
| непослушног поданика. Разуман роди| тељ, слично законодавцу — Филан“ропу, гледаће свакојако да се прође без присиљавања, без принудителних мера. Рихтер вели: „Раз (гор сопуегпег (не
много владања) сматра се као најбоље правило у политици; исто се то може казати и за васпитање.“ Добровољно се подвргавајући овом правилу, родитељи, чије је властољубље обуздано истинским осећањем дужности, постараће се да њихова деца, по могућноности, сама себе контролишу, и апсолутизму ће прибегавати само као последњем
среству. (СВРШИЋЕ СЕ)
па ни - =
Два три реда из сувремене педагогике.
(НАСТАВАК)
Међу девојчицама, којима су задавана питања нашло се неколико, које се изразише за вештине. Неке су изјавиле да желе занимати се живописом на порцулану. Код једне или две девојчице славољубље беше узело већега маха. „Кад ми је било тек 6 година, говорила је једна, ја сам сваке недеље ишла у Лувр; дивила, сам се сликама, које су израдили велики људи и говорила сам себи: кад порастем
ја ћу покушати да израдим све што Ви- | | приметити да је било и ексцентричних
дим. С дана на дан ова је моја жеља била све јача, а моји родитељи ће ми помоћи да учиним што желим.“ У речима, друге још је више ентузијазма: она је читала доста књига, позната је с књижевним језиком и говори њиме: ја би хтела да подражавам великим уметницима, као што је Зеуксис, Апелес, Рафапло и други. Но они су врло далеко од мене. Немојте се смејати мојим славољубивим плановима! Ја истина не могу достићи Михл- Анџела, Рафаила, али можда ће ми провиђење послати дар као и Рози Бонер и мени ће пасти у део њена, слава.
Ако ме питате за узроке, који ме побуђују да изаберем ову каријеру, то вам. одговарам да ме к њој привлачи нека неодољива сила: овај позив, кога ја осећам —- гони ме да се покоравам, и мени би млого требало па да се њега одречем. Зар није права срећа цртати на платну велике слике природине, цртати непрегледну равницу, шуму, сјајно сунце, или“ спокојне тихе ноћи осветљено бледом месечавом светлошћу!“ Напослетку ћемо
позива. Једна је пожелели да буде „списатељка,“ »ја знам — признала је она одма — да сам врло славољубива.“ Друга је желела да путује: „ја би хтела да походим далеке земље и да учиним нова откровења у науци.“....
И ако су врло површни ови одговори, које горе изложисмо, опет они имају неког интереса. Пол Кан давајући коментар на ове одговоре у њиховој целини, није довољно јасан; он придаје питањима ове_ врсте неки особити значај, који ће до-
нети доста користи науци. Но у чему је