Učitelj

учења о боговима; чиме се разликује воља која по нашим новијим натур-Философима сабија атоме, од исконских богова који покретаху планете»

Тачно познавање природе поткопано је таким Фантазмама, змија људског сазнања, опет се ујела за, реп.

И ако се покушавало, да се Грцима припише опширно знање у математици, астрономији и акустици, огет залуд: праве природне науке код Грка и Римљана не беше; почеци, који су по изгледу много обећавали, и који су позајмљени од јетипатских попова, нису имали троизводне снаге.

Не беше знања закопа, човек не умедијаше по плану употребљавати и савлађивати природу у име позећања своје моћи, у име својег здравља и својих уживања. С тога античко доба није ни прешло антропоморфизам, његов карактер остао је Фантастично-естетичан.

И то што су етародревни народи заостали у природно; науци, било је кобно за човечанство.

Стара култура пропаде, јер не почиваше на егзактном земљишту природне науке, већ песку наивне естетике и мистике.

И тако пшчезе стара култура, а на.

обалу средиземног мора, која се некад блисташе у сјају свега великог и лепог, спусти се ноћ средњег века.

С падом римског царства, пропаде и политеизам, који води своје порекло још из антропоморфне периоде. Олимп, пренасељен стотинама варварских божанстава, дође у наследство Хришћанству, које све његове становнике прогна у парство ђавола и духова. Насупрот идолопоклонству које боловаше од чулне пренасићености, хришћанство учаше своје присталице да с резагнационим презирањем гледају на овај земаљски живот и да се једнако боје очекујући страшни суд. За то се држаше да је пајбогоугодније проводити овај на земљи живот у беди, тешећи се посмртним бесконачним блаженством.

Дође се и до схоластично -- аскетичног доба; то је врло добар пример куд неће

298

валутати мистицирајући људски дух, кад се одвоји од природе.

Но кад Петрарка и Бокачно оживеше студију старих, човечанство се пробуди из тог ропства. Из буновних снова. пробуђеном духу хришћанског запада, отвори се поглед у слободни, ведри свет идолопохлоника. Тај ренесанс људског духа створи изновице античку Форму вештине, дође реформација цркве и обновљење философије и осталих наука духа.

Али где почињу новије природне науке2 Откуд да код новијих културних народа победоносно продре нагон каузалитета, који се код старих тек нејасно јављао 2

Већа повученост у се северног живота, тихана доколица манастира, потребе суровијег небеског предела, све те околности повеле су повије културне народе на пут дубоког испитивања и творачке технике.

Но ако се историја новије природне науке прати назад, многи конци воде најзал у лабараторије алхимиста п астролога, и овде нам изилази на сусрет арапска мудрост као нови културни елеменат.

Док ноћ варварства тритискиваше под знаком крста запад, дотле се на истоку под зеленом заставом пророковом развила самосвојна култура, која не само што сачува тековине класичних народа у математици. астрономији и медицини, већ и сама много уради утим наукама. Крстоносци и шпански Маври однеше ту културу на јевропско земљиште, и ту дакле, треба тражити извор нових мисли. Само је питање, откуд у споређењу с Грцима и Римљанима, дође код Арапа научније схватање природе, јачи нагон каузалитета2 Да не беше то духовито племе нарочито одарено за искуство и посматрање и истраживање онога што јестер То се не слаже с оним, што знамо о семитском духовном правцу.

да пролазни цвет природних наука под утицајем Ислама, као и за њихов развитак у хришћанском западу, чим је сломљен оков схолантичке теолођије, да се с приличном вероватноћом одредити дубљи један узрок, који обухвата обе појаве, Тај