Učitelj

448

шта и телеграф Кров ову варош пролази пут који се зове цариградски. Од Ћуприје води преко Мораче мост, којим се прелази у јагод. округ.

На, југу од Ћуприје, 1'/, сахат даљине налаза се варошица, Параћин близу р. Мо раве а баш на самој реци Црница. И ако је ово варошица опег је већа од Ћуприје, Овде има и више школа, јер осим основ, мушких и женских, има и једна нижа гимназија са 4. разреда. У Параћину има једна радноница (Фабрика) где се приви сукно („штоф“) који је врло добар за одело, само што се у Орбији слабо троши то сукно но већином купују по дупанима оно, што је израђено у туђој земљи.

Кад се од вароши Ћуприје пође на исток ва један сахат, дође се у једно мало седце, Иванковац.. Ово је местанце знатно, што се ту догодио један знатан бој изме-

ђу Срба и Турака пре скоро 80 год. 1805).

Да вам причам:

Једном Срби пошљу три човека (посланика) у Цариград тамо где је седео турски цар, да затраже од њега да турска војска изађе из градова који су били у Србији и да у њима буде српска ввјска, па она да чува те градове. Још су тражвли ла Турци не иду сами по Србији па да купе данак, као што су тада зинили, него Срби сами да скупе па да им плаћају годишње. Кад су то посланици у Цариграду казали, Турци не само да им нисА дозволили, него их баце у тамницу а дар турски заповеди Афис Паши, који је био у Нишу, да скупи већу војску и да удари на Орбију те да казни рају (како су они Србе звали). Један од срп. посланика, замоли Турке да, га пусте да иде у Србију, јер, вели, Срби неће знати да је то царска војска, па. ће се тући с њом већ да им он то каже, Турци га пусте, Он брже дође у Србију па Кара-Ђорђу и још неким старешинама каже истину, а свима рече како је цар упутио Афиса само са 300 људи, а ако поведе више онда да Срби ударе на њега — Афиса.

Авис скупи велику војску (40 ХИЉ.) и

спремаше се да пође на Србију. Још понесе доста конопаца, капица и бритвица.

Конопце је понео да повеже српске старешине, капице, да он да место весова ; бритвице, да им да место оружја. Тако спреман Афис пође с војском и дође у Параћин.

Срби се спремаху да дочекају Афиса и зЕ то ископајд на Иванковцу два шанца један мањи, други већи. Ту су били Миленко Стојковић и Петар Добрњац. Афис заповеди Турцима да ударају на шанчеве Турц нођу и ударе на први — мањи шанац и после тешке борбе освоје тај шанар. Срби се повуку у онај већи. Турци нападну и на тај, али овде им не би лако. Срби једнако олбијаху Турке којих врло много изгибе, Турци се на послетку морадоше повући натраг и одоше у Параћин. У том Србима дође и Кара-Борђе и он нареди те се сва српска војска приближи Парађину. У вече Параћин се светљаше од ватара и од свећа у кућама тде су Турци седели. И она кућа, где је Афис седео била је осветљена.

Кара-Борђе се био наслонио на један топ и гледао у Параћин. У том му дође неки Стева писар, који је био мало пијан па замоли Кара-Ђорђа да му да да и оп једанпут испали из топа на Турке.

„Остави се спрдње, бога ти. Зар да убијеш пашу па после да му нема ко деци купити ципела“ одговори Кара-Борђе шалећи се.

„Па да га убијем ја,“ одговори, Стева и јелпако мољаше Кара-Борђа, На послетку ов му то дозволи. Ст ва, весео нанишани и рече, пли.“ Топ пуче. Ђуле излети и паде баш у ону кућу која се највише светлила и где је био Авис паша на неком договору. Кад је ђуле пало у собу, распрште се и један комад преби паши ногу на двоје.

Сутра дан ударише Турци опет на Србе, али их Срби жестоко одбише. Турци, кад видеше шта је побегоше сви. Однеше собом-и Афис пашу у Ниш, но он на путу умре. — Ето тако се сврши та битка која, је почела на Иванковцу а свршила се у Плраћину.

Близу утока реке Ресаве, налази се ва-

рошица Свилајинац. И она, је већа од Ћуприје а мања од Параћина. Има и нижу