Učitelj

437

хвалим за то, а вама Вама, ето чи-_

там лекцију. Да сте све те тешкоће

овладали па изнели резултат, начин, | борбу, коју је претрпела школа и учи- | _ само, внате шта је лепо, а гле, Шпаршколом ; ја би вам се ропски покло- |

тељ док су подигли темељ: вољу за

нио, а овако вам кажем да сте тра-

жили лекара пре болести ; или још боље

прочитајте „Народно здравље“ од 1588

год. број 59 стр. 818—815.

Четврто писмо „из учитељског Сибира“ у 8 броју „Учитеља“ натерало ме је да ово напишем. Прочитај, брате, шта си написао: „Истина има места свакојаких, добрих и рђавих ; али то може бити само у српским местима. А шта ћу ја овде% Бога вам, зар сам ја учитељ '" А! истина учитељ сам примам плаћу; потписујем се Никола Стојановић учитељ. Сад сам при себи (премда не тражим лекара да ми опипа било). Ја сам послат по овом крају да ширим просвету, ја сем носиоц, проповедник, просветни мученик, слуга народни ; ја сам пример околини, ја сам отац, учитељ — родитељ моје школске деце“ гит.Д. ит. д. Знате шта, господине % Ви ме овим подсетисте на, мог бившег уваженог професора „Опште историје“ г. М. Зечевића. Баш као сад сећам се каквим пијететом он причаше: „Једном беше се слегао силан свет у атинском позоришту, сва седишта беху зеузета, а међу гледаоцима беху и два младића из Шпарте. У то време уђе у позориште неки старац Атињанин, и пребијаше се од клупе до клупе, неби ли где нашао празна места да седне, али узалуд. Кад дође до крајњи клупа, на којима сеђаху млади Шпартанци, ови одма устадоше да стар-

цу учине места. Тада рукну пљесак одобравања и клицање са галерија; сваки хваљаше поступак Шпартанаца; али се старац окрете па рече: Атинци, ви,

танци и чине оно што је лепо“. — Па и Христос је, господине, рекао: „Која. је асна, браћо моја, ако веру имате а дела не, јер вера бев добри дела је као душа без тела“. — А много речи без рада сећају ме на ове речи : „Али брашна, — брашна нема“.')

И ви све знате шта треба и како треба, али — то проклето али — као да вам се хоће све готово на тањиру. Баш ме нешто вуче да кажем, кало г. Јосић за то вели: ,... Узмите, господо, плочу гранита па превуците по њој нечим; остаће мала и једва приметна бразда ; превуците опет туда, остаће _ бразда приметнија ; превуците туда 10, 15, 100 пута, изаћи ће и остаће знаменит траг. Тако је и с наставом, примером и т. д.“ — Немојте се љутити, што се позивам на поштованог г. Д. Јосића; знате он ми је био учитељ неколико дана.“)

Не иде то, мој господине, одма; не сече се дрво од један пут; не помажу ту запевке нити градња на ово и оно. Кад знате да је жетве много а руву мало, ви немате кад жалити се и запевати пре но што почнете рад; ви се требате журити, па по свршевом, мучном раду да видите како би ваше сметње — савладане чудновато

1) Види: „Мирза ШаФи“ СОХУШ стр. 142.

7) Читај „Српска читанка“ од Ст. Новаковића, причу „још један шут“ заборавио сам страну али се опомињем да је при крају — ако није последњи чланак. Немам књигу па невнам ни страну.

Ако ли ми не верујете, кажите, а ја знам и аутора и наслов књиге.