Učitelj

за то „похвали“. Ово је прави извор, и не извор но творац улизивања и сујете, ових најподлијих црта, у карактеру човековом, и велимо, да се светао и самосталан карактер никако не може развити на овај вачин. За чудо дивно, да ово писац нигде не предвиђа. Он нигде не изпоси ову опаспост, и не казује докле оно развијање ових лвеју „врлина“ може ићи без оласности. Он, у осталом, нигде не казује ни како ће се ово развити, већ само вели ла „треба“ развијати. Њему је само главно Ла чисто издекламује у неколико Фраза како је то „лепо“, како се то „допада“, како су то за то велике „врлине“, и како роднтељи „треба“ да се старају да их у своје деце развију. Интересантно је, што је писац ставио онај придев »„ добровољна“. Он би с тим хтео да каже, ла то пије смла, да се не чине под морање, по од срца. Да је услужност „добровољна“, кад се она чини свесно, или из љубави (нпр. родитељима), то се разуме. Али песвесна, „Лобровољна“ послушност води право у слабост и ропство. Само је оно правилно васпитање где се свест развија, и навикава, да се чини само оно, што она ч0веку каже. Не зна ли што дете, родитељи су позвани да једино утичу својом љубављу и упутом, а да деци оставе највећу слободу у свима његовим радњама. Само ће их тако деца истински волети, само се тако могу развијати самостално и правилно, и само се тако могу развити карактери, с жојима се одиста и земља и родитељи могу поносити доцније. Друго је сасвим то, кад дете просто помаже нешто мајци кад она ради; друга је послушност родитељима, која не тражи никаке похвале, но се врши просто за то, што то треба, Ово је управо навикавање на рад; рад и ништа више. И то је тек заиста врлина. Сервилна „услужност“ и „послушност“ то су неврлине, неморал.

» О пристојности и смерности“. „Понашати се пристојно и учтиво према људима

и одавати им на тај начин поштовање, п показивати се смеран или скроман у друштву, непрецењујући своје заслуге, и неомаловажавајући туђи рад — и то су врлине, које се допадају свакоме човеку“. (Молимо читаоце да. не забораве да је говор „о васпитавању деце у родитељској кући)“.

» Овде се пита, може ли дете научити правила пристојности и може ли се управљати но њима, и може ди дете разумети, шта је то смерност, и може ли оно бити смерно 2 Одговор је: може и једно и друго, али подагано и по малог... |

„Први је знак пристојности чистова, т. Ј. да се човек држи у свему чисто, кад долази у додир с другим, кога поштује, — јер чистоћа се сваком допада“ ...

Ето тако вели писац. Ми не знамо да аи читаоцима треба објашњења. Пасац се просто заљубио у „пристојност“ и „смерност“; и то свеза то што се то „допада“. Дете у њега „може“ да изучи „правила, пристојности“ и да се „управља по њима“. Оно то „може“ и да разуме, шта, је то „смерност“, и „може“ да буде смерно ! И чистоћа је само „први знак пристојности, јер о њој писац врло мало и говори на другом месту бамо код купања деце)! И да се не излази у „нечистим“ аљинама пред онога кога човек поштује! И да је чист, јер се чистоћа свакоме допада“ !

-. „Тако се дете. . .. навикне, па, после неће да узме нешто печисто у руке, и кад добије нечист салвет, или прљаве чарапе, или хараму, или тањир, или друго што, оно плаче ...., — и то је добар знак“. Ово заиста треба да запамте све српске матере; само нека знају да је то рђав знак, јер им је дете постало намћор и јогуница, и сасвим — не „срромно“. А оне сиротице, које никака „салвета“ немају, оне могу бити на миру, јер ће им деца одиста бити увек „скромна“.

(НАСТАВИЋЕ СЕ).

оне не