Učitelj

461

Ситнице.

ВИ

Не давно држао је доктор Е. А. Покровеки у Москви јавно предавање о значају детињих игара у погледу на васпитање и здравље. Ми ћемо у изводу сао:штити ово занимљиво предавање.

Према свом карактеру детиње игре творе један од начина деловања човечијег организма ; оне не бивају за какву дељ; игра сама по себи и цељ је и средство и уживање. Мала деца у игри својим ножицама, чине већ покушаје са ходом, после прелазе у трчање и танцање. Све су то природне потребе организма, које иду на развијање еластичности детињега кретања. Ове ове игре у првом детињем узрасту рефлективне су, касније су активне; с почетка, дете се игра ножицама, после лоптом итд. и увек се игра с истим уживањем.

Детиње игре биле су познате у најстарија времена; помиње их философ Аристотељ; а професор у варшавском университету Самоквасов раскопавајући древности нашао је многе старе сиграчке: коцке, голуба од печене земље који је шупаљ и издаје звук, итд. Првобитне игре детиње у свију народа имају карактер подражавања ; деца подражазају крицима животињским ; касније ово подражавање бива свесније : јашући на треци дете подражава свом оцу, дегојчица уживајући и китећи своју лутву подражава матери. У некултурних народа види се у играма такође подражавање; тако деца на реци Замбези у Арици пушгају стреле, у Еекимоса праве колебе од снега, у Аветраљији играју се отмице итд. Са узрастом почиње у летињој игри радити анализа: дете ломи сиграчку да види како је начињена, а п0сле мучи се да оправи изломљену сиграчку. Затим се види у играма прелаз од анализе ка стварању: јашући на треци дете хоће да подражава коњу, Фрче, хрже, бије ногом. Свака игра има своје особности и правила и у њих уноси дете своју фантазију, потчињава их својим душевним

својствима и наклоностима. Напоредо с игром путем опита дете се научи рачуну, "својствима, предмета. (тврдест камена), именима дрва итд. Помоћу игре развијају се и душевна својства у детета. Касније се појављују друштвене игре, средством којих бива саобраћај деце међу собом; ту се развија оштроумље, пажња, дружба, дисциплина — све сама, својства, која се касније показују као преко потребна у друштвеном животу; као пример таквим играма може служити лопта.

Из свега реченога Покровски долази к овим резултатима :

Т) игра није каква особита Форма деловања који се може допустити или не допустити ; она је потреба организма;

2) пасивно допуштање игре потпомаже снажењу тела и духа;

3) игра служи задатку педагогике: путем игре дете познаје многе предмете који га окружавају, познаје им својства, развија гледање, брзо говорење, удешава своје поведење према другима, оцењује шта други раде, развија памћење, домишљање итд.

Занимљиво је погледати, како су се односили према детињој игри људи и мислитељи некад и сад. Ако у летописима и нема много података о игри, ипак толико знамо, да је игара увек било; оне су оригиналне и према народним својствима, а многе међу њима наличе једна па другу у разних парода. Стари Египћани знали су лопту и коцке; Грци су развијали лепоту кретања и окретвост тела; Римљани су ишли на оснаживање тела; али са хришћанством и његовим аскетизмом прелази детиње васпитавање у манастире, где влада строг зашт и игре се ограничавају, и вамо у извесне дане остављани су деци по неколико часова на игру. Аскетски правад у играма трајао је до краја прве четврти нашега столећа. Кад се појавила шведска, гимнастика, игре добише своје раније доље ва тежњом „да развијају у деци тело И ДУХ.