Učitelj

сва образованија класа на рачун неког „реда“ просто тиранише своју децу“ : тако каже г. Ј. — А ја опет нисам видео распуштеније деце од варошке, и то баш из „образованије класе“.

„Нико деци није немилији но онај, који им (деци) крати слободу, а нико им није милији од онога, који их је поштује“ : каже т. Ј. — А ја знам, да има људи, који проклињу своје родитеље — за то што им нису ограничавали слободу, кад је требало, а опет благосиљају учитеље, што су и својом стрд_ гошћу дотерали у ред. Знам и то, да су она деца најгори ђаци и доцније свакојаки људи, коју су њихови родитељи и учитељи размазили, испуњавајући им све њихове жеље и дајућу им потпуну слободу — онако, како г. Ј. захтева.

Г. Ј. не да, да, се лете, кад плаче ућутка, било забавом или казном; то, вели, пије никаква метода. „Боље га је тешати, но батинама приморавати да ућути“. — Не кажем ни ја, да је то метода, нето дисциплинско средство. А тешити дете онда кад плаче само ради тога, да му св исту ни нека неумесна жеља , значи — мазити га, а то ваљда није корисно по васпитање. Ево, шта каже о том један пситолог: „Сувише нежна матп, која на сваку вику и бацакање доноси све што је могуће, док се бебица не задовољи, без сумње ће у детету положити темељ самовољству, себичности, гордости и сличним манама у характеру; пи то је разумна и опробана максима васпитавања, коју препоручују и лекари и педагози, да децу треба пустити спокојно нек плачу, или их треба силом умирити, да још за рана науче, да се много штошта не може протурити, него да се мора сносити са смерном респгнацијом“. . „Суви-

шно попуштање чини људе безобразним“ Из овога може г. Ј. видети, шта би он ло-

стигао својим пачином васпитавања. Он у опште не ће реда, не ће строгости, не ће аукторитета при васпитавању ; него оп као да намерно иде за тим, да у кући и школи влада анаргија, јер куд би нас иначе одвела његова апсолутна слобода. К непзмерној „љубави“ извесно не, него пре к „ненизмерној“ мржњи.

510.

Г. Ј. каже: „У човековом животу. ништа јаче нема од навике“. — А зар животни интереси нису јачи од навике Чар се г. Ј. не сећа, како се н. пр. многе навике мењају само за време рата 2

Оп препоручује матерама, да воле истински своју деду и да их чувају само од сваке шкодљивости, и с тим ће их најбоље васпитавати ; деца ће онда волети и њих и себе и све друге људе. — А зар чување од сваке шкодљивости не ће садржавати никакве забране, п. пр. да се деца не смеју играти

с ватром, да не смеју ићи сама да се купају ·

у каквој реци, да се не смеју скитати којекуд, да се не смеју тући, ла не смеју вређати људе ит.д. Ако тога неће бити, онда бих рад знати, какоби г. Ј. уклонио испред деце све што би по њих штетно било ; рад бих знати, хоће ли уклањати и крити све ствари од њих, н. пр. лампе, чаше, сатове и Т. Д., или ће допустити, да деца раде све што год зажеле. Имао сам прилике, да ВИДИМ н таквих домаћих — тирана, п видео сам, даје таква дечија тиранија куд и камо несноснија и опаснија од „родитељске тираније“

То је одговор на важније примедбе, које се тичу садржине,

72. О обиму и распореду материјала

Т. Ј. замера ми пре свега, што нисам обухватио васпитање у родитељској кући бар до краја младићског доба, и што сам књигу наменио за употребу у вишим женсвим и учитељским школама. — Ја сам нашао, да је најпотребније, да се родитељима покаже пут, којим ће водити своју децу до основне аиколе; и то сам учинио, а поред тога сам у кратким напоменама наговештавао и даљи рад — за што ме је, у осталом, г. Ј. на другом месту прекорео. А што сам казао, да ову књигу могу употребити и ученице више женске школе и ученици учитељске школе — то сам у предговору разјаснио. И у том се нисам преварио, јер та се књига употребљава, као помоћна школска књига и у тим школама, овде и „преко“.

Даље каже, да књиго није ни као „наука“ ни као „упутство“. — То не кажем ни ја ; него кажем да су то практичне поуке

ПРВУ а а