Učitelj

511

После, вели, да није требало материјал,

цепцати на толике тачке и параграфе. А баш то олакшава преглед и употребу; а, не оно, како је он написао своју критику.

да тим, каже, да ред „поука“ није критички учињен; а нарочито му се не допада, што је морално васпитање стављено на шрво место, а техничко васпитање на последње место. — Ја се не држим тога реда у „науци“ и у мојим предавањима ; а што сам у овој књизи ставио морално васпитање на прво место — тим сам хтео обележити ванредну важност истог у породици. А што сам техничко васпитање ставио на послетку, то језа то, што се деца пре основне школе и не могу неповредно спремати за, тај правац васпитања. То дакле није „бркање појмова“, нити је учињено за љубав каквог „система“ — кога се г. Ј. плаши.

Г. Ј. не допада се чак ни то, што сам по две врлине узимао заједно, — колико тек да се нешто примети !

Он не да ни то, да се о човеку говори у познавању природе, – као да човек није члан и производ природе.

Њему „писац изгледа скроз догматичан и површан“ — за то што писац тражи, да н у показивању и описивању ствари мора, бити неког реда! — А ја остављам г. Ј. чек он буде скроз генетичан и темељан са својим — нередом.

А сад опет тражи као неке лекдије при описивању минерала, ваљда као у школи. — Ја се пак задовољавам са самим показивањем неколико минерала.

После , захтева, да се покаже равитак потребе да сву заједници живи, захтева, узроке, који су натеради људе да живе заједно, и последице ол тачног вршена и невршења заједничких послова ; захтева јасан „извод“, шта је то општина и т. д. А напред каже, да су то најсложеније и

најтеже ствари, и замера ми за много лакше

ствари, што сам их помињао овде !

Даље, замера, што сам учење матерњег ·

језика ставио у познавање друштва (страшно !), и вели, да је представа и реч „скоро једно исто“. — Та биће мало разлике.

Код вежбања у раду, пита подругљиво : „А молимо вас; колико је „вежбања“ ' овде било 2“ — Требало би ваљда, да му изнесем у књизи какав експерименат вежбања.

8. О начину излагања.

У том погледу замера ми г. Ј. најпре, што сам „противу захтева и жеље „Матичине“ и противу потребе народне“ наменио књигу само образованијим српским матерама. — Г. Ј. ваљда не зна, да реч „образованији“ може значити мање него реч „образован“, н. пр. кад се каже : „сваки образованији човек може то разумети“, и „сваки образован човек може то разумети“. Овде је јасно, да реч „образован“ значи потпуно образован а реч „образованији“ не значи то. — Да ли је књига удешена против захтева и жеље „Матичине“ иди не, то је ваљда она сама пресудила тим, што је књигу примила и наградила. А да ли је против потребе народне, то нека пресуди ко ив народа, у ком је растурено 1500 тих књига. А г.Ј. не могу допустити, да оп заступа и представља народ овде, као ни онде, где се на рачун народа ачи.!

После, каже, да је требало развити поЈам васпитања из најосновнијиг елемената — ваљда биолошких и социолишкиг, па би таман било попуљарно.

Даље, налази, да је начин исказивања, догматичањ и катигетичан. Свуд је, вели, напред одредба, правило, па онда доказ и објашњење. „То значи најпре ствар замотати, па је после размотавати“. Ту упућује на Спенсера и Бена. Но цитат му је несрећан, јер ту се са свим друго нешто каже, т, ј. упућује се на проматрање, 0 ком се овде не говори. — Тврђење г. Ј. не стоји. „Начин исказивања“, истина, није онаки као «што г.Ј. пише за децу, али ваљда ће бити разлике у начину излагања, за децу од 6—10 година и — за њихове. матере. А мислим, да није ни задатак васпитача, ни писца, да се спушта тако ниско, да буде са децом — дете, а са женама — жена; него ће пре бити задатак, да васпитач децу, а писац читаоце подиже на више, ближе к себи У осталом из