Učitelj

513

њега мрзи да загледа свуда, па и кад после види неће да призна!

Оно што је у опште речено родитељима о пристојности и смерности, г.Ј. износи као да сам ја то деци тако рекао !

Па онда, изврће намерно нешто, из чега изводи као даја не умем разликовати шта, је јогунство, а шта чистоћа, и као да не знам, шта може поднети за варошку, а шта за сеоску децу.

После, подмеће ми, као да ја лепим изражавањем мисли, осећања и жеља, хоћу спољну форму; луксуз; маску; морално бе. лило. и руменило“, — а о таком чему нема нигде ни трага ни помена !

Сад на један пут пронађе и то, да „готово свуда или бар великом већином, писаћ рекне нешто напред па на послетку потре с неколико речи“. То изводи отуда, што каже, да, ја најпре препоручујем пристој-

ност, и смерност, а на крају да велим, да, | стоји у кратко ово: Но ако је дете већ

„немају никаква смисла“. — А то није · истина На стр. 88 књиге стоји само то, да употреба израза, којима се људи поздрављају, од стране деце — пре разумезања, и љубљење у руке „немају за дете још никаква смисла“. Шта је тим потрвено 2 И где је то „готово свуда“ тако учињено. Готово свуда је г. Ј. на таки исти начин обмануо читаоце његове критике, који нису читали моју књигу.

После опет каже, да ја о истини нигде не говорим. — А говори се ну моралном пи у интелектуалном васпитању !

После тога, направио је триста чуда за то што није добро прочитао ове 8—3 рече нице : „Претерана стидљивост није добра, али бестидност м безобразност ружна је и код одраслог човека, код женских је баш гадна, а код деце је неприродна. — Стидљивост је у деце сасвим природна“. — Г.Ј изводи сад из тога ово: „И тако : сад природна, а вал неприродна !, Он је само подвукао речи „природна“ и „неприродна“, и

у том је нашао моју недоследност, а није тражио смисла у реченицама. Њему се

" учинило, да ја кажем, да је стидљивост и

неприродна и природна, а оно јасно стоји.

"да је бестидност п безобразност код деце

неприр одна, а стидљивост природна ! Каква, Је то савесност 2 На другом месту показаћу, какав је суд г. Ј. о мени изрекао — због те своје злонамерне погрешке.

Тако исто, на другом месту, вели: Писац је ужас (!) недоследан и погрешан“ да што За то што критичар намерно изостави по неку реченицу, па се ухвати за 2—98 речи, те из њих изводи оно што иде у прилог његовом злонамерном плану, по ком хоће да мене исмеје и понизи. Тако, ја кажем, да кад се дете за ситнице казни преко мере (особито кад то чини зла, маћија), онда дете не ће хтети признавати своје кривице, или ће их бацати на другог које дете. После тога, у другој алинеји

почело да вара и лаже, онда треба строго поступити према њему. Па ипак, кад се ухвати у лажи, први пут може му се опрдстити. Али, кад се погрешка понови, онда треба да се казни, а нарочито тим, што ће изгубити поверење родитељско за неко време. А кад се дете поправи, онда ваља заборавити оно што је прошло. — Ето тако сам ја казао. А сад да видимо, како то г. Ј. схвата, он вели: „То значи овако: соба је топла, за то што је пећ заложена , ко оће да му соба буде ладна, он треба више да заложи!“ Е баш је погодио!А зар не треба разликовати постајање неког зла од искорењавања већ тотовог злар И зар не треба разликовати постање болести од лечења болести 2

После, ваправио је неку збрку тим, што је рђаво прочитао реч „верност“, те је место тога ставио „вредност“ на два места („У“. стр. 285) па онда мени каже, како „мајке то не ће разумети“ !

(СВРШИЋЕ СЕ).