Učitelj

140

Ако желиш праве среће

Себи, роду, чеду своме,

Из све душе кратко -реци !

Помоз,, Боже, роду моме!

Ко маленкост презре

Она му се свети.

Ал бар после штете

Нек се опамети.

Кад те пеца језик злоће,

Тим се теши и поноси;

Да, најгоре није воће,

Које гризу љути оси, жж

Ако они, који знаду Делу твоме част не даду, Веруј; зао јест то знак; Ако ди тек главе мале Дело твоје свуда хвале Баци дело то у мрак Када видиш друга деца Да у пропаст своју лете Ти за њима немој ићи Буди увек мудро дете, Коло среће увек с' врати, Сваки своју судбу носи; Јуче човек чувен, славан, А гле данас — јадник проси ! Е тако је увек било „Један 6' диже, други пада!“ Корен науке је горак, али је плод сладак. — Кад смо здрави чувајмо се болести, 4, кад смо добри уклањајмо се од зла. — Ко има много да'ради, тај нек се уклања од онога, који има много да говори. — Ко милује слободу; нек се не задужује — Ко се лењи, или поноси, или стиди од другога што учити, тај остаје стражњи. — Које немилостив животињи, биће немилостив и човеку, само ако му се власт да над њим. — Криву клетву на дом не понеси Јер је тешко с' Богом ратовати, — Ко себе много хвали, није нам ни мало угодан, не хвалимо се дакле. — Ко говори о другима зло пред нама, и о нама ће пред њима. Који често пријатеље части, Тај ће и сам у невољу пасти. — Ко данас изгуби њрећу,

Сутра ће и већу.

= Ко се на Бога ослања, тога Бор не оставља. ј

= Ко се одвише куне, тај увек лаже.

— лета завист душевна је куга.

— Ко много обећава, мало испуњава,

— Кад је код нас слога света

Охолост ће пасти клета.

— Ко се себе не стиди лагати, тај за свет не обрће главе.

Ко је продан, он мора слушати

Што му годе онај заповеди,

Биле оне највеће лудости,

"Стариј не да Лудост спомињати

Све је мудро што му памет сјече.

— Како лепо цвеће свакому дајс леџ мирис, који га год хоће мирисати; тако и добро учење свакоме принесе корист, који год хоће да слуша.

— Кад су срце и душа стернути

Неима човек ћенФа зборити — Његош —

– Ко веди, да, Добро верује, а видиш га, да зло чини, крсти га се, такови и с: Богом лаже, не камо ди неће с људима.

— Ко разумно, поштено и праведно живи, он таман верује како Еванђедије исказује.

— Ко ништа не верује, онај ништа и не поштује.

— Ко мисли, да се више поправити не може, таквом момоћи нема.

— Ко своју децу казни, онај или заштеди који пут казан у старости.

— Ко је добра пријатеља, на овом свету нашао, опај двојако живи.

— Ко је сузе у правди ронио,

У драго се стварају камење.

— Кад страст седне на место памети

— Флу се врају и у добру надај.

— Ко погази образ и поштење

Боље му је да се и не роди.

— Ко се туђем добру радује, само тај заслужује да буде срећан.

— Ко год мисли, да је човек зато само створен да ужива, тај ће здраво често имати узрока да буде задовољан.

— Који стрмоглав трчи за уживањем, мора се саплести и пасти. |

— Ко нигде себи пријатеља не налази, показује да није заслужан да га има.