Učitelj

#

60

Доктору је често помагао Лефрансоа, доводећи у везу његове лекције са евојим. Пошто је задовољио и заситио њихове очи и жељу, давајући им поуке у очигледном објашњењу животних радња, он је прешао на њихове умне способности и завр. шио је своје благе разговоре описом душевних појава и применом истих на морал. Његово богато искуство о слабостима и бедама, његово познавање људи и ствари, припомогло је да га лако зближи с младићима, који су радо слушали његов пријатан говор и који су показивали велико поштовање према његовим седим власима, Он се није ограничавао само на то, да деци згодним примером покаже која су практична правила о владању основана на моралним принципима, већ је тако исто говорио, са онима који су били у стању да то разумеју, и о узвишеним истинама које се налазе у људском духу. Водили су се разговори такви, који су дали могућности да се посеју плодови његовог знања.

„Племена људска, говораше он, која су прешла варварско доба и која су почела живети животом образованих друштава, на= лазила су све више и више сигурности, благостања и све већи развитак њихових умних моћи. Јединствена брига дивљачког живета уступила је место узвишенијим и обилнијим клицама, које су потребе људске непрестано увећавале. Након потребе да се уреде интереси настала је потреба,

у закону. Осећање себичности, које је поникло услед личног самоодржања, пакосна | и првобитна тежња свију живих створова, |

заменило се осећањем уважења и оданости према ближњима, које осигурава одржање друштва ; то осећање створило је путове племенитим и добротним идејама, свега, некористољубља, све оданости; то је оно осећање на, које се ваши родитељи и ваши учитељи позивају кад израђују у вами љубав према врлинама и добрим делима. Ова, два осећања обележавају круг људске радиности, изводећи моралне законе и захтеве савести.

«Савест, пријатељи моји, јесте природно осећање које уздиже у човеку свест о њему

|

самому и које врши контролу над мислима што их је човек добио путем утисака из спољашњег света. Бедна и слабачка, савест у духу дивљачких народа развијала се и пречишћавали путем образовања. Од како Друштва напрегнуше да створе себи бољу срећу, од тога доба она су се одавала спором и тешком раду, који је својим последицама упливисао на, постепено развиће духа; среће и несреће што су претрпеле многе генерације упечатиле су тежњама, душевним пут напретка. На тај начин савест је заузела у нама драгоцени карактер достојанства, које је постало наша света, својина; она је постала огледало наших мисли, постала је унутрашњи судија наших дела. Ви ћете у вашем животу непреставо прибегавати њој, како би могли ваше владање да удесите по правилима истине и дужности, ви ћете непрестано налазити у унутрашњим кутовима одвратност према, рђавим делима и грижу савести према вашим погрешкама. Њен тајни глас стараће се да до последњег вашег уздисаја пробуђује у вама храброст, да вас опомене на добра дела, на мушка и племенита решења; исто тако и ви ћете пожњети награду за, све оно што сте добро учинили.

„Ма колико да је малено ваше искуство, ви ипак можете оденити важност овог унутрашњег судије у вашем самовладању. Радња овог судије заслужује ваше дивљење, јер она ради на пречишћавању обичаја, она их постепено оелобођа насилног карактера, како би им дала изглед помирљивости, благости и- трпељивости. Она ослобађа људе од дивљачке потчињености и од тиранских окова, који су окивали дрјштва у њиховим зачетцима ; она је уздизала осећање о слободи и једнакости; једном речи, она је избавила човечије достојанство. Ако смо ми данас у стању да одбацимо ропство и да се називамо слободним људима, то смо дужни да благодаримо њој, што смо одржали победу над старим ропским положајем , који је притешњавао чове„чанство хиљадама година. Али, као тод што је она много дала, тако исто она много и очекује. Ви ћете често чути узвишени