Učitelj

57

Како је се поносила својим чедом!. У сваком друштву деце беше оно најпаметније. Оно знађаше од свих вршњака, најбоље на свако питање одраслих одговарати. Оно је знало највише молитава и разних дечијих песама.

Оно се не ба уморило ни онда, кад прича што год из Историје или каквог романа, што му је читала мати и старије сестре.

Достојна зависти, мајко! Та ти би се могла, још поредити и са племенитом Корнелијом !..

Али твој матерински понос беше велики!

Твоје дете требао је свак' да позна и да се зачуди. да то си га слала тамо, где се, по речима Кан Пола, од мрвих година. живот тако немилице убија. Јест, ти си га слала тамо, где се ништа не зна о каквом Фребелу и другим пријатељима детињства.

Та ти си знала, да твоје дете научи: изреке, песме, поскочице и др. пре, него сви његови другови и тако их беше све надмашило у сваком погледу. Оно знађаше немачки боље, него српски.

„Необразован“ човек би у први мах помислио, ди није Српче; а кад би још чуо да говори српски, помислио би да и не иде у српењу школу нити да се дружи са српском децом. У друштву међу гостима не беше дете. Оно беше нешто више од смртних. Лагано кретање, озбиљно лице, ретко говорење, у опште: етикедија у највећем степену, све то беху знаци „великог домаћег васпитања.“

Ти си то хтела. И коте је могао због тога, озбиљно покудитир Јест, ти ниси знала, да то беше грозно мучење за твоје дете и да ће дражење његовог њежног мозга донети му смрт.

Но сад то знаш! Ал' твоје дете почива у хладној гробници.

Оплакуј твоје сузе, јер матерински бол, највећи је бол на земљи.

Ако ли те твоји болови хтедну угу шити то погледај око себе : тамо доле, око ограде» играју се весело деца, као што се и твоје некад тамо играше. И њима прети мрачни

гост, који је твоје чело уграбио. Кажи то свима, матерама, које хоће да се хвалишу и поносе знањем, бистрином п оштроумношћу своје деце, и да им тим само зададу самртни удар.

Теби ће то веровати, јер су твоје сузе истинитији знаци, него наше речи. ћенској и материнској сујети сви разлози, без разлике, помажу мало иди управо ни мало. Но пред строшном и грозном сликом, коју сликају твоје горке сузе, свака, ће мајка увидети праву истину п следоваће твојим искреним саветима.

Смртни анђео не сруши увек нежно цвеће. Свирепом нападу противе се њихови млади сокови. Најлепши цветови човечанства пропадну на овај и овоме сличне начине. Просто народно посматрање и искуство, да разумна дечица од ране младости не дочекају дубоке старости, најбољи је доказ за то.

Достојна сажалења мајко! Та још твоје чедо не прави изузетак. Твоје горко искуство научило нас је, да иста судба. чека и све оне матере, које управо тиранишу над својим породом. И то је један хладни закон, чији основ лежи у самој природи, ма да се деси и по који случајни изузетак. Ал подмладак тако однегован носи вазда печат прераног духовног напрезања, Кад га осамнаести пут пролдећно сунце озари, када је дакле тек настало право доба духовног развијања, тада застану на свом путу ови прерани болесници. Њих престигну и они, којима родитељи нису још поред колевке књиге држали.

Лутке, коњи од штапова и друге играчке беху овима књиге пре школског времена.

Разне шаре, које они правише по песку у баштама, беше им писање у место писања српске, немачке или Француске а3буке на таблицама.

А „лопта“, „слепи миш“, „хајдуци“ „прстен“, „паун“, „мета“, „у кога су оштре маказице“, „слепи миш“, звонило ј6 из

њихових уста у место: „Луда“, „Велски (свршике СЕ).