Učitelj

842

народ Француски. Оваква настава има много трајашнији, већи и једрији морални утицај, но настава из религије у клерикалном духу, која се оснива на. вери у чудеса, и за то долази у опреку са разумним мишљењем; аи доцније у животу, у искушењима, не може да издржи ватру, но махом уступа место најгорем безакоњу.

Као најбољи доказ ове књижице служи то, што је она за две године доживела 75 — и словима: седамдесет % пет издања !...

Једна друга скоро тако исто добра књига по овој ствари јесте: Сошгз де Мотаће рат Гборда Маљзивам, Ртоћевзепт а Ја Касшће дез Јебтев Че Тошоцве. Рале, Шргате Насћебе еф Сје. — Ми износимо ред, којим се иде у првом 0дељњу ове књиге где се говори о моралу, и то у кратким ставовима :

1. Човечија је воља слободна. Сло-

боду воље не може да угуше ни судба,

ни наклоности, ни моћ навике. То нам каже наша унутрашњост.

9. У нама има један судија, који нас за. добро награђује, а зло казни кајањем. Тај судија је наша савест, а она је неодвојита од слободе.

3. Где радимо елободно, ту смо им одговорни. Без слободе делања нема ни одговорности. Овест о одговорности јесте доказ наше слободе.

4. Савест суди по законима о поштењу, и они су општи, јасни, неоспорни и апсолутни.

5. Човечије достојанство. Закони о поштењу прописују доброту. А она се огледа код човека пре свега у поштовању оног достојанства, које он сам има

у томе, што је биће слободно и разумно. |

6. Некористољубље. Саможивост није добро. Човек мора са поштовањем самога себе, да доведе у свезу и некористољубље. 7. Дужност. Свест о томе, да треба, да се владамо по законима о поштењу, зове се дужност. Она стоји у опреци са страстима и саможивошћу, који муте ум и вољу. Добро треба чинити само као дужност, а не из користи или какве страсти.

8. Грађански закон. Њега треба поштовати, јер је он примењен закон поштења на цело друштво.

9. Морал. Морал је наука о доброти, и њеној примени на практични живот. (ва нам наука даје законе за добро васпитање, и живот с врлинама. —

Што је овде исказано у најкраћим ставовима, то је у учебнику разрађено на 50 страна, и престављено очигледно. (У осталом нама тачка 1. долази у неколико погрешна, јер се не да оправдати са детерминистичког Философеког гледишта, које сваким даном све више осваја свет; а тачка 2. изгледа нам и сувише магловита — магловита и за саме највеће научаре, а камо ли за децу из основне школе, и мирише нам и много на „Прва знања“, која смо сви нерда бубали; слично је и са тач. 4).

Интересантно је како писац расправља девизу Француске републике: једнакост, браство. То иде од прилике овако:

1. Једнакост. Свакој дужности одговара по неко право, које је ујамчено законом. Ово је израв поштовања, које се дугује ономе, који је веран својим дужностима. — Дужности да плаћамо данак одговарају: једнакости свију грађана пред законом, право својине, и право надзора над употребом данка.