Učitelj

нити, увек ће се читати и „Емил“ ће надживити умне творевине многих шематичких, а мање духовитих _ педагога. који мисле да је и живот људски једна „шема“, за коју се може написати једна књига, створити једно правило, и све окаменити у један калуп. мислио Русо.

Тако није

И из његовог „Емила“ ја сам позајмио речи, које читатељ у почетку овог састава види, који је намењен да буде прилог дневном пштању, који од последње учитељске ПЛ скупштине занима учитеље и све пријатеље основне школе и њене омладине, То је питање о потреби ученика 7 осн. школама.

Питање ово у свези је са многим другим опште педагошким и наставним приликама које владају у осн. школи. Али ми изгледа да га је слабо ко доводио у свеву са једним психичким моментом, са дечијим памћењем, у свезу и да се и са те стране расправи и определи потреба учебника, тј. ручниг књижица за децу. А мени се чини да је то једна од веома важних околности, без које се ово питање не може коначно решити, а да се бар у једностраност не западне. Да и са те стране, по могућству осветлимо постављено питање — задаћа је овог састава, како се и по самом наслову види. Учитељска скупштина исказала је се „за“ учебнике, из разлога изнетих у говорима више њих, али, надам се то неће сме_тати читатеље „Учитеља“ да имају још један прилог ка овој ствари. Писац ових редова неће се заносити уверењем, да је у свему апсолутну истину погодио.

Посматрајмо и са овог гледишта :

5. 0

У речима русовљевим желео сам да напред искажем своје мњење о деци и о њиховом памћењу. Деца брво памте — а исто тако брзо и заборављају. То је смисао оних русовљоних рочи, а стожер, око кога ће се и моје мисли кретати.

Сваком теоријски образованом читатељу овог листа биће познато да је памћење моћ наше душе да примљене или створене преставе итд. на дуже време у себи сачува тако, да их се човек може доцније по потреби сетити, или како се вели: даих може доцније у свет извести. Ове и следеће ошите напомене , морају се унапред учинити, ради потпуности.

Даље зна читатељ, да се на разне начине може што шта упампити. Тако дужим понављањем једног те једног (механично), шри чему пије у питању да ли баш у свему дотични све разуме или не; упамтити се може даље путем спомоћних досетака, измишљајући разне случајне и споредне знаке за рад главне ствари (вештачко памћење); и најпосле упамтити се може нешто удубљењем у суштину предмета, схватањем истинитих односа и представа — накратко савнавањем праве садржине предмета, о ком би била реч. То се зове чешће код нас логичпо памћење или памћењ; на 0снову разумевања. Примера за све ово може себи дати сваки човек од школе, а ја ћу ставити на расположење следећи пример, подвевши га под све три „врсте“ запамћивања. Узмимо данас ову истину : „Близина мора утиче на средњу годишњу температуру неког предела, — јер умањава превелику летњу жегу, а ублажава строгу зимњу ладноћу.“

Једањ ће — по мељаничком начину запамћивања тражити да му то доца