Učitelj

88

једном дејствује. Није то само пишчева, мана; то је мана свију нас. Бајрон, енглески песник, који баш уме пластично да преставља своје предмете ипак узвикује на једном месту: Што поета није као сликар, па да као овај, одједном изнесе своју слику, коју тако мучно мора речима да описује, На п9слетњу што износи дејство гледаног и читаног „Ревизора“ Гогољевог, — то само убија кредит свакој усменој настави, јер све је једно читао ко „Ревизора“, или га слушао, није пластично ни једно ни друго. Навођењем овога примера ја не знам да ли је писад имао намеру да се уза сваку школу заведе

по једна позорница, где би се дела и

људи онако „истинито“ стварно „изигравали.“ Пројекат леп, пажње достојан — алп немогућ. То је исто тако

немогуће као што је и то немогуће амо

у Нишу „показати“ ђачету Авалу и Медведник, а другом тамо у Београду нату Суву:Шланину, а лава и камилу свима; ма да ја не верујем да су слике животиња тако немоћне, да и после лепе слике лав изгледа као „неко обично теле са гривом а без рогова.“ Овде је се госп. писац без потребе дегредирао, тако, да чак и ми о њему боље мислимо. Треба дакле те недаће наставне имати на уму, па се помирити са границема могућности 4 трудити се да се у том оквиру то бољи п што трајашнији резултат постигне. Све ове торње немогућности неће победити ни највећи противници учебника: чега нема , нема! (4Кивот — та покретна „школа —- ту је, да попуни те празнине, које се из непокретне скамије школске не могу попунити ни са најбољом вољом нашом. Сви горњи наводи заостали

су дллеко иза тврђењу да „Арнаути

не знају шта је то поштено и непоштено“ !!! Ја арнаутски не велим да внам како шта они из „етике“ зову али знам, а знају и други , волико је тврда арнаутска „беса.“ Арнаути су можда једини народ у Европи, који дају живот за светињу гостољубља и тостоприметва бранећи добеглога, чак,

ако би он и брата убио. О, кад би се

многи „цивилизовани“ са својим растегљивим моралом угледали на јуначке арнаутске фисове! Знао сам, (чини ми се) и ја за она лепа начела г. писца, на, која ме има доброту да подсети уважени противник учебника „да их имам други пут на уму“, т.ј. ако се добро опомињем нису ми била непозната начела : „Мало темељно — свестрано“ и „за живот а не за школу и ревизора,“ Али тешко би ме било уверити да оно што се („поругателно“) учи „за школу“. и за тога добросрећног ревизора, није у исто време и за живот. Ми о заблудама нећемо говорити, но о озбиљном раду школском, коме смо сви пријатељн. |

Ове те мудре изреке датирају из времена кад је настава била у повоју, кад је било по школама више грешења него правилнога рада. Сад ву то пребринуте бриге. И програми школски, и учитељи и ревизори — све је то нераздвојно од живота. Бар данас неће никоме паети на ум да се вежба, колико нпр. невидљивих бића може стати на врх од |

једне игле, и томе подобно. Од таквих

се тела бранио и Шопенхаурх и сви Философи. Данас се сва та начела знају „на изуст.“ И ако би се ко и хтео да одвоји „од живота“, то би могао чи-

нити само за две године, —- више не.

6%