Učitelj

Порт

и

нарав, њихову умну моћ, њихов развитак, а тако исто и начин како ваља поступати према деци.

— Са свим је тако — рече домаћин. — Да вам само приповедим шта ми се јуче десило..... Два моја детета беху јуче сама у соби и играху се. Ја сам био у суседној соби и посматрао сам их кроз стаклена врата. — Играјући тако, Љубица дохвати неку књигу са стола и поче је превртати. Срећко стајаше више њене главе и пружаше руку да дохвати књиту. Љубица га отискиваше, нудећи га да заједно гледају. Срећко се наљути, гурну је мадо јаче и она посрну. Љубица се поврати и узе поново књигу, а Срећко је удари и изиђе из собе. — Мало доцније изиђем и сам на поље, па пошто се мало прошетах по башти, вратим се натраг у своју собу и поведем са собом и Срећка. Кад смо ушли у собу седнемо за сто и почнемо разгледати неке слике.

— А где је Љубица — упитах Срећка.

— У другој соби — одговори он.

— А шта ради тамо '

— Не знам — рече Срећко.

— Устани и погледај кроз завесу.

Срећко учини то, па се за тим врати на своје место и тихо рече:

— Узела књигу, па нешто гледа у њу.

— Може ли се из ове собе видети шта се ради у оној другој! — упитах ја. -

— Може — одговори Срећко.

—- Јеси ли ти био- мало пре с њоме у соби •' Е

Срећко застаде мало, па за тим рече:

— Јесам.

— А шта си тамо радио '

Орећко;се на те речи још више збуни, али после кратке почивке исприча ми

"све како је било.

— Гле — рече учитељ. — Овтио се да сте га видели кроз провор! — — Вештим вашим поступком дознали сте истину.

— Дознао сам оно, што је најтеже дознати — рече домаћин. — Шта! Зар је истину најтеже до-

знати '

— Разуме се.

— Мени се чини да није тако рече учитељ. -

— Ја верујем у то.

— А да ли бисте могли навести доказе за то:

— Бар зато има довољно доказа рече домаћин. — Зар не знате како је тешко дознати истину од деце, па ма шта радили.

— Па лепо, пријатељу — рече учитељ. — Да ли је тешко навићи дете да за црну хартију каже да је црна, за беду — бела, за жуту — жута '

— Није; али то су са свим друге ствари.

— Ни најмање. Све је то једно и исто. — Хоће ли кад год дете за пса да каже да је мачка, за коња да је вб'

— Неће.... Али опет то су друге ствари — рече домаћин.

— Чини вам се. Ту нема никакве разлике.

— Како да нема • — рече домаћин. — Дете познаје боје и животиње, па, разуме се, неће никада казати друкчије, већ онако како јесте.

— А зар дете не зна да ли је ово | или оно учинило • — упита учитељ.

— Зна, ади неће да каже онако

како је учинило већ друкче. их