Učitelj

ок,

— А знате ли за што '

— Дуго сам о томе размишљао одговори домаћин —- али никако нисам могао да сазнам.

— Е, па лепо, пријатељу! Кад бисте

ви неколико пута истукли Срећка што

каже за пса да је пас, за мачку да је мачка -- шта би из тога изашло ' — На послетку би морао рећи за пса да је мачка, а за мачку да је пале одговори домаћин смешећи се. — Па да ли ви чините тако '

= Никада. — Чините то исто, само мало друкче — рече учитељ. — Реците ми, колико

сте га пута казнили кад учини какву штету или какво друго зло 9

— Више пута — одговори домаћин.

— А зна ли дете да је зло оно, што је учинило.

—- Зна — одговори домаћин.

— Дете — продужи учитељ — може знати да ли је ово или оно добро или зло само услед казне коју добије. Оно не познаје зло само по себи, јер оно није у стању да толико расуђује. Кад дете разбије што, али тако да не учини себи ни најмање повреде, оно остаје равнодушно, као да није ништа ни учинило. Здо за њега може бити само онда, кад је у вези са казном. — Ако дете разбије прозор, па се расече, оно тиме претрпи неку казну и сазна, да је учинило нешто што не ваља, нешто што људи називају зло. Ово дело сматраће да је зло и онда, кад се не посече, али кад га међу тим родитељи казне. Тада оно претрпи казну, и тиме осети да је учинило зло. Ако се деси да још кадгод разбије прозор, оно ће се сећати прве казне, плашиће се нове и прибећи ће лажи.

___[аА упита домаћин.

— Излази то, да лаж у деце ствара васпитач, родитељ. — Ако хоћемо да нам дете говори истину, онда не треба да га казнимо, те да му тиме обележавамо зло.

шта излази из тога —

— Него ' —- Треба дочекати зло као и добро — рече учитељ — и тежити да само

дете упозна шта је добро, а шта је зло.

— Док оно само упозна шта је добро а шта зло — рече хитро домаћин — дотле ће оно починити грдну штету.

— Какву је то „грдну“ штету у стању да учини једно дете % — Да поцепа коју ењигу, да разбије коју чашу, који тањир — ето то је сва штета.

— Па зар је то мало:

— А зар мање штете чини оно дете које се казни“ — упита учитељ.

— Свакојако мање. Казна га натера да буде обазриво.

— То није истина. Зар дете не чини једно исто зло више пута

— Чини — одговори домаћин.

— Па што га казна не начини обазривим '

Домаћин слегну раменима.

— Ради ли дсте зло што тако хоће или из ината • — упита поново учитељ.

— Па бива и то.

— Верујем да бива — рече учитељ али то је велика реткост. Дете чини зло поглавито из ова два разлога: пово, што не позније зло; и друго: што не уме да управља својим делима.

— Али казна га навикне да сазна ва све то.

— Према томе — упаде у реч учитељ —- дете треба казнити толико пута, колико има разних врста зала '