Učitelj

201

све оно, што помаже, да решење овог питања буде што боље изведено. Нарочито је молио, да се не говори у општим Фразама, но да се држимо у говору конкретних случајева и на њихову основу да изводимо закључке. Само ако тако узрадимо користићемо и себи и школи и деци.

Лаза Обрадовић. Молп учтиво веће, да му дозволи, да каже неколико речи. пре но што се приступи послу, ради кога је веће ин сазвато. Прва му је жеља да илуструје осећања, која се овом приликом у њему рађају. Мисли, да то неће ићи на штету задатку овога већа. Доказује како западни народи имају по чешће пута овакове зборове. Шта више, вели, тамо се јављају већа као читаве скупштине на које професори и други учени људи долазе, потпомажући, да се истакнута нитања што боље расветле. Ово што ми сада ево овде почесмо само је минијатура великих скупштина. пиво саучешће и удео државне власти у овом почетку, доказ је да школа, није заборављена. Тај Факт даје наде да се неће клонути. Поздравља веће као уједињену умну снагу учитеља, која, се искупила да сретно реши овај Гордијев чвор.

ЧКели да се чешће виђамо, да се веће

скупштине састају и да се обасјају умови на просветном пољу. У тој жељи, он изјављује своја честитања за овај рад. Никола Мусулин. Напомиње важност питања и изјављује да ће се оно моћи на овом већу коначно решити. Мило му је што је у својој старости дочекао да се

покрене овако питање. Пита: шта се ра-

зуме под постављеним питањем, да ли се то што се хоће постизава знањем или

васпитањем Р — јер двоји ове две ствари. |

чКели да му се то објасни. Коста Петровић. Доказује да знање и

васпитање морају ићи упоредо потпома-

гати једно друго, да се то у овој придици не да са свим одвојити, али да је са свим немогуће говорити о практичној страни васпитања, не улазећи дубоку у неставу. Најзад мисли да не треба ово

питање никаква теоријска објашњења на,

овом месту.

· Пикола Мусулин. Остаје при своме првоме говору да су знање и васпитање два различита. појма.

Председник. Вели, да цељ овоме скупу није та, да изналази пове теорије о васпитању и настави, јер би нас то далеко одвело, а то су питања која треба оставити науци, где су она и решена, Задатак је већу да реши: шта школа с практичне стране може да учини, те да наша деца буду што боље васпитана. Напомиње да данашње школско васпитање не даје нам оно, што од њега траже родитељи, учитељи, општина и држава. Факт је да наша деца нису васпитана онако као што ми желимо. Позива веће да остане на путу, који је он у свом првом говору обележио, т. ј. да се најпре говори о узроцима, који утичу те су деца неваспитана, па пошто сето питање испрле, да се пређе на други део питања, 1.ј. шта треба школа да ради, те да деца буду боље васпитана.

Никола Р. Поповић. Казује цељ основне школе у нашој земљи. Држи да она треба да васпитава дете за живот. У тој цељи огледају се срества и начини васпитања. Неке од тих начина, и срестава држава је потпомагала пре а и сада. Други задатак васпитања , васпитање у обичном смислу, закон о основним школама није обухватио. а тај је део веома важан. Наводи како једна група педагога мисли да се деца рађају добра, а друга група на против да се деца рађају са неким наслеђеним 0с0бинама; но да се васпитањем деце могу направити добра или рђава. Мисли, да воља, знање и поштење, онога који васпитава могу учинити доста, те да деца буду добра. То јеоснов, и ко верује у то може успети. Он неће да напомиње колико раде родитељи а кодико учитељи односно васпитања. Све што могу родитељи и учитељи да учине у погледу виспитања зависи од много којечега. Замера јавноме животу, па напомиње како рђаво утичу на децу огласи о банкротству, продајама и искључењу синова из наслеђа, што се све по новинама, читати може; даље напомиње грдње, шарене гомиле по улицама итд. и вели да је