Učitelj

екстремни случај принципа дражења, те

380

за то стоји у очитој противности према, |

принципу одржања животне снаге. Јер материјама ове врсте ништа се у организму не ствара, но се само троши; онесу само потрошачи, а никако произвођачи животне

снаге; оне немилице расипају нашу гото- |

вину снаге у организму на нервни рад; оне ту раде као праве распикуће, а та њихова прекомерна издашност млого је већа, иза то млого оџаснија, но оно трошење наше снаге, које се проузрокује каквим чулним надражајним средствима. Физичка теорија о пријатности и непријатности (болу) има непосредног значаја за кажњавање н за дисциплину у тамницама. Године 1861. водила се дебата о овоме предмету у Манчестру у једној секцији на скупу енглеских природњака, и на тој дебати и ја сам присуствовао. Говорници препоручиваху разне, које су у стању да произведу ужасан страх и да заплаше преступника, али које нису бале шкодљиве за његово здравље. А ја опет, сматрајући да је мишљење, које је овде изведено о законима пријатности и непријатности, потпуно разложено и оправдано, био сам принуђен да изјавим : да је сам циљ, који хоће горњим да се постигне, једна противуречност по себи. Јер, ако у опште има раздике између задавања бола и рушења животне снаге, онда је она врло неопазна и незнатна. Ако би први од горе поставље-

них припципа (упоредност или веза, између |

пријатноста и одржања живота и т. д)у целој потпуности и строго без икаквог одстулања важно, онда у опште не би могло

бити никакве разлике између задовољења |

бола и рушења животне снаге, и онда би,

наравно, значило, да се са оваком непри- | јатношћу и умањавањем ма чега, што 40- | века, задовољава, руши жавотна снага. Али |

по другом принципу (по принципу дражења) између тога двога могуће је повући неку раздику. Не може се узети као нешто, што у опште важи, да се раздражљивим средствима ојачава (пење) животна енергија ; јер, баш на против, таква средства могу лако да животну енергију ослабе

И поруше, као што доиста често и бива И према томе, не може се рећи, да ћемо животну снагу једнога човека умањити и ослабити ако му забранимо да употребљује извесна надражајна средства или оно, чиме се је он пре тога задовољавао и у чему је неког уживања налазио — на пр. ако забранимо употребу дувана, чаја, ако га одвојимо из ове разноврсности свакодневног живота у друштву, или ако му забранимо да види, оно што би га раздрагавало и задовољавало итд. Шта више, оваке казне могу послужити као средство да се животне снаге одрже. Али, ако онај, коме је така казна наметнута, жуди за забрањеним (а ако опет није овако, онда таква забрана, није за њега ама баш никаква казна ; јер он од ње не осећа никаку напријатност), онда је таква ведика жудња један унутрашњи судар (конфликт), који умањује и ослабљава животну снагу. Ако и пошто, после извесног времена, та жудња попусти или ишчезне, онда тиме престаје и непријатност, која је њоме проузрокована, али с тим престаје и свака казна; јер ономе, који је кажњен тим путем, биће сад свеједно : да лићему се забрањено дозволити или не. Могло би се помислити, да ће се моћи томе доскочити помоћу неких сред• става, која ће бити за осуђеника, непријатна, али благодетно на њега утицати, као што је случај кад се сваки посебаце у ћедију затвори, ладна купатила добро проветрене и умерено загрејане ћелије, чистоћа, умерена храна приљежан рад, нв уредан живот. Али, ако се осуђеник дратовољно не потчињава овим различним мерама, онда ће оне имати више штетног него благодетног уплива на њега. А ако св, опет, његов организам прилагоди на све те мере и такав живот, тј. ако се тим путем на послетку његове наклоности и навике поправе, онда ништа од свега тога није више казна за њега. Приликом споменуте дебате напомену један од говорника — који, како ми се чини стоји у званичној свези с једном дондонском тамницом — да осуђеници обично поруше своје здавље у затвору. Истина, по невад се твр-

ен

сна