Učitelj

84

предавање, п треба намерно да гледа да је поправи, т. ј. да буде окретнији и всселији.

Давање питања при предавању знатно помаже реду и пажњи, кад се она задају свима ђацима, па се после један од њих позове данањ' одговори. За сваки одговор треба мало почекати да се ђак прибере мислима за одговор. Ну, то не сме бити за дуго јер ће они, који знају, изаћи из стриљења и почеће смешкање и шушкање. С тога, чим се види да неки ђак не зна да одговори |а то може по– знати по лицу), ичим они други изађу из стрпљења, треба позвати другога. Кад неки ђак не пази шта говори наставник или ђак (и, то се да познати по лицу), и ако седи мирно опет га треба позвати да каже шта је најпосле рекао наставник или ђак, — који буде говорио. Кад ово треба чинити кад мирно седећи не пази, онда, да бог: ме. да то исто, још пре и више, треба чинити и кад нешто друго ради а не пази. Само кад се овакав ђак позове, треба. то гласније, јаче, но обично, учинити, тако да се чисто уплати, или што веле „пресече“ од тога. Овим ће се сви ђаци дотерати да слушају кад говори наставник или ђак. Наравно, ово бива из нужде само онда, кад наставник, или сам предмет, не могу замнтересовати ђаке, јер смо рекли да је ово најбоље срество за пажњу и ред.

По свршетку предавања, кад се почне пропитивати, онда се питају најпре најбољи, па добри, па најпосле слабији ђаци. Кад и ови последњи знају може се рећи да је успех постигнут. Треба. знати у напред који је ђак кадар одговорити на неко питање, па тежа питања давати најбољим ђацима, да не би по лаким питањима; сматрали ово за играчку, и да им не би овим развили гордост и охолост како су они према осталим прави „хероји“, и напослетку, да сами опробају своју умну снагу у тешким питањима, јер они су у извесном остојању у овом погледу одмакли Од осталих по својој умној моћи, и они се морају одатле настављати. Лакша питања треба давати слабијим ђацима, па после поступно с развитком све тежа, док се за њих оспособе. Ово треба радити овако, да одмах. у почетку не створе себи предубеђење, да они нису кадри ништа научити. Таке ђаке треба у одговору и помагати по мало, и“тимму давати полета мислима и воље, за учење, јер сеи они тада оку раже да суи они нешто, а то је за њих једна велика душевна наслада, која им се и на веселијем лицу одмах огледа.

Кад се усвоји ово да ђацима треба давати. питања према њиховој умној снази, онда из тога излази, да не треба нападати на слабог ђака кад не одговори на тешко, нити хвалити доброг , кад одговори на лако питање. На што је то нападати некога, грдити и. резилити што вам не да оно што нема или што не може, кад се