Učitelj

388

— Ама, јеси л ти уносио ону твоју змију живу у школу, и

пуштао је да миди по школи:

— Јесам. А штог

— Ништа. биноћ сам био на једном месту, па доте то прича и хвали се. А мати му велп: ;А! За то се ти брецаш ноћу; виш ти молим те; чудим се ја«!...и још ваздан којешта.

— Шта, крива му змија; — Јест и још су неколицина те

ноћи сањали змије; деца су ми то сама причала. — Па то реко — настави он растежући — да ти кажем, да

манеш то. Може нешто да се детету догоди, па после да имаш неприлике. ...

То ми паде тешко — више, но што би се могло мислити.

Мало се замислих, па му одговорих од прилике овако.

— Ако, зете. Ја ћу да чиним своје, јер сам убеђен, да је корисно по саму децу, кад будуће грађане. Колико то вреди, кад му овако маломе улијем у душу праву истину, те препречим пут глупаријама, празноверју, и незнању, у чему се дави наш народ...

— Јест, то је добро — прекиде ме опет он. Дете се баш смеје матери, како је проста, и не верује јој, што му она говори. о змијама ....

— Тако, видиш! — кликнух радосније. Ако. Нек вичу наме. Ја ћу и даље да радим моје. Ја сам убеђен у корист од мога рада; нека простака ! -

_ Баш опет припази мало на себе. Помажући другима, мо–

жеш ти да имаш од тога штете — заврши он. — И драго му! — закључих ја.

- Одмах сутра дан сам децу опоменуо, да се никако не усу– ђују да сама ватају живе змије. Објаснио сам им и за што: јер.

могу да се намере на шарана, којега је тешко разликовати од водене змије, па може то да их стане живота. Еј

ж) Ша и опет је опомена мога зета била у многоме оправдана — само не

толико у оном смислу, у ком се он трудио, да је оправда. Ја сам у мојој ревности

био заборавио да деци објасним, како није баш паметно ватати змије живе; јер човек може лако да се превари, па да га онда то стане живота. Сутра дан сам,

као што стоји у белешци, то учинио накнадно. Но, нешто зар с тога, што сам то можда ипак учинио са недовољним нагласком, а и с тога, што се је већ била јако укоренила у деце престава о томе, како се извесне змије смеју ватати, и како је то као неки знак мужанства — више мојих ђака су у току лета 1881 год. ватали живе змије. Кад сам за то дознао, ја сам још једном објаснио ствар, да се могу лако преварити. и опет препоручио, да то више не чине. Но то се опет доцније још једном десило. Ђак се изговарао, да он добро познаје обичну водену змију, п да је не може раз-

менити ни с којом другом. Тада сам морао да забраним ватање живих змија. Да ли: је ко и после тога ватао змије крадом, није ми познато. Али ствар је врло веро--

ватна, и зле последице нису искључене.